Крајем јула Тачијева влада је покушала насилно да успостави контролу над северним Косовом. Ова акција се одвијала уз прећутну сагласност или миг најмоћнијих. Ефекат акције је половичан. Најгора последица је делимична промена фактичког стања које је важило од 1999. године. Ови догађаји су показали и опредељеност Срба на северу да: немају намеру да се селе, неће признати косовске институције, остају ослоњени на Србију. Срби на северу Косова су се изборили за известан политички субјективитет.

Европска унија, иако пет држава чланица није признало независност Косова, већ је заборавила сарадњу са Хагом, хапшење и испоручивање Младића и Хаџића и приступила је новом (старом) притиску и условљавању Србије да прогута горку пилулу – Косово. Тајминг није случајан.

У ишчекивању кандидатуре за чланство у ЕУ, са или без датума за започињање преговора, процењено је да је то најбољи тренутак за коначан притисак. Још једна лоша порука јесте чињеница да је акција специјалне косовске полиције РОСУ изведена наочиглед међународних мисија на Косову (Еулекс, Унмик, Кфор). Ове „неутралне” мисије су, не само дозволиле акцију, већ и асистирале превозом косовских специјалаца хеликоптерима. На делу је било насиље.

По некима „легално”. Спирала насиља је као сила акције и реакције. Најсветлија тачка ових догађаја је понашање Срба са севера. Карактерисала их је одлучност да остану на Косову, непристајање, грађански отпор и грађанска непослушност. Објективно, у таквим напетим околностима са акумулираним страхом и непотпуном контролом, измакле су две ствари: убиство косовског полицајца и паљење прелаза Јариње, који су за сваку осуду. То је и умањило ефекат борбе Срба за своја права.

По основаним индицијама паљење Јариња су организовали они којима одговара стање хаоса. Појединци из криминалних структура не могу бити основ да се констатује да је северно Косово криминализовано. У случају да је тако, оно није ништа мање криминализовано од Косова јужно од Ибра. Осим тога, зна се ко је одговоран за стање на Косову након Кумановског споразума.

Србија најмање, јер су јој и ингеренције редуковане. Срби са севера су спонтано маргинализовали екстремисте који су доминирали свих ових година. На површину су избили легитимно изабрани председници општина који су из различитих странака: председник општине Зубин Поток је из ДСС-а, Косовске Митровице из СНС-а, Звечана из ДСС-а и Лепосавића из ДС-а. Они су били са својим суграђанима и испред њих на барикадама. Разлике су биле потиснуте, одлуке су усаглашаване, а испољена је завидна конструктивност и кооперативност са представницима Владе Србије, све док појединце страначке централе нису преусмериле.

Позитиван ефекат је и то што је преговарач Владе Србије на терену боље упознао „предмет преговора”. Заседање Скупштине Србије о дешавањима на Косову показало је бар три ствари. Прво, расправа је текла у распону од државничке одговорности до политикантских маркетиншких реторика. Друго, око усвајања декларације постигнут је завидан консензус (181 од 250); и треће, против декларације гласале су странке чији су приступи у решавању Косова неспојиви и непомирљиви – ДСС и ЛДП. Између ова два „за” и „против”, најбројније је било „можда”. Шта то значи?

Да ли да гурамо главу у песак и да се нојевски задовољимо чињеницом да је Косово и Метохија према Уставу у саставу Србије? Да ли да одговорност елите (власти и опозиције) пребацимо на грађане на референдуму што предлаже СНС, а што не смемо по Уставу, како тврди ДСС? Да ли да се вратимо метафорама о „души српског народа” и „најскупљој српској речи” или да урадимо данас, оно што можда нећемо моћи сутра. Индикативно је колико се на барикадама интуитивно помињао „План З 4” и акција „Олуја”!

Политика неретко захтева тешке одлуке за политичаре. То је као бирање између два зла. Она би се могла свести на дилему: подела Косова са признањем осталог дела или аутономија северног Косова без признања. Ово друго се у овом моменту имплементира. У питању је заокруживање локалних самоуправа у регионалну аутономију са изворима прихода од пореза и царина, који би се делили са Приштином, али уз подршку и везе са Србијом. Срби би имали сопствену полицију и судство који би се координирали са Приштином. Остале би српске институције као што су просвета и здравство. Границе би номинално остале косовске, али би суштински оне остале на Ибру. Субјективитет северног Косова без признања независности је можда шанса и нада за опстанак Срба на Косову и Метохији.