Уподобљавање градова

Политичка култура у Србији као да није довољно гостољубива да би одржавала демократске институције. У периоду транзиције и консолидације демократије може доћи до својеврсног несклада између политичке културе и политичких институција. Успавана, дуги низ година доминантна – ауторитарна политичка култура се буди. Ту су портрети и идоли, ту је Путин као нови спасилац („само он је могао да победи Николића”), имамо (под)сећање на пароле „Нико не сме да вас бије”, обећања „ухапсићемо”, али и стварних хапшења. Додуше и дискретних пуштања из затвора. Логика је: „Ви сте наше, ми ћемо ваше”! Увек се хапсе људи једне опције. Углавном оне која је тренутно у опозицији. У таквом амбијенту институције и процедуре губе на значају, речи још више. Истина је половична, правда је селективна. Око нас је лаж и мимикрија, кетмани и камелеони. „Департизација је била само прича за кампању”. Другим речима, наиван и лаковеран је онај ко се „прима” на такав дискурс. „Обећање – лудом радовање”. Партије воле да узјашу државу. Све је исто само се јахачи мењају. Функције, ресори и ресурси су само плен. Коалициони споразуми су чиста подела колача. То је игра у којој нема ни невиних, ни наивних. Ако је политичка култура „одређени образац деловања и понашања” овај филм је већ виђен.

Политичка култура у Србији је мање партиципативна а више поданичка или „послушничка”. Политичари не само да су сензибилни на парохијалну културу, већ су њени креатори и имплементатори. Господари се мењају. Слуге и службе су исте, као и ритуали. Странке, програми и политичари (кандидати) су се комерцијализовали и прилагодили потребама. Покушати да докажете суштинске разлике између власти и опозиције исто је као и доказивање које фармерке су оригинал а које из Новог Пазара. Парламентарна демократија је у опасности да се сведе на чисто ценкање или погађање. „Купи ме, продај ме, новац у рукама. Тако лепљив од зноја, тако мастан од крви”. ЕКВ је била пророчански бенд. Још само да их је више људи укапирало. Милан Младеновић је бар добио свој трг код Дома омладине. Не би било добро да је с њима пропао и рокенрол у Србији! Зато министри цитирају Цанета из „Партибрејкерса”: ,,Бити исти, бити посебан, бити слободан, бити само свој” , јер „ко није разумео Цанета није разумео ни друштво”. Добро би било да их министар просвете уврсти у наставу као обавезну литературу о анатомији нашег друштва али и о хронологији нашег понора.

Грађани су слуђени и збуњени. Уместо слободе избора нуди има се „Чича Глиша – чудо од слаткиша”. Демократско расположење осцилира између апатије и хиперпартиципације, између популизма и анархизма. Ко се још сећа пројекта ,,Римтутитуки”? Теоретичари политичке културе су сматрали да демократија претпоставља цивилну, односно грађанску културу у којој грађанин није хиперактиван већ потенцијално активан. Грађанин није непрекидно активан у политици, али не ни само од избора до избора. Грађанин у грађанској култури има „резерву утицајности”. Он има могућност деловања ако се појави потреба. У Србији таква потреба не престаје. И када се грађани активирају, политичке елите би радо да их упрегну као пешадију за међусобне обрачуне.

Могу ли опстати демократске институције без демократске политичке културе? Демократија у институционалном смислу претпоставља стабилност. Како се она може постићи у атмосфери перманентног неспокојства професионалаца у државној управи који упркос избора на конкурсу имају статус „листопада”. Тако се креира амбијент „сунцокрета” у којем се јача послушнички менталитет и развија подаништво. Не у оној мери у којој су службеници „робови закона”, већ се развијају вештине прелетања и пресвлачења, потказивања и улизивања.

„Оскудица” је „постматеријалистичке вредности” свела на преживљавање и састављање краја с крајем. То је атмосфера страха, несигурности, неизвесности и безнађа. Какво плодно тле за ауторитаризам! То је политика ниских потреба и малих помака. Стезања и попуштања. ,,Промене, промене, још једна превара”. Све док постоји несклад између демократске политичке културе и политичких институција, тешко је говорити о демократији као „јединој игри у граду”. Једина игра у Србији тренутно своди се на „уподобљавање” градова и општина републичкој власти. И онда Цеца: ,,Знам за један град зове се Београд”. Фолк-култура је ових двадесетак година потиснула рок културу. Рокери, време је! Народњаци више нису „кон-за”. Након серија о сељацима, пинковци се окрећу урбаној публици, док наши редитељи једни друге у бици за ,,Оскара” ословљавају са ,,љак-се”. Има ли грађана без града? Градски ваздух чини људе слободним. Да ли постоји носталгија на шетње из деведесетих док помоћник министра културе најављује „први српски културни устанак”? Како је кренуло, сачекај, можда ће сутра ово бити ,,добра стара времена”.