U utorak, 17. februara, navršilo se godinu dana od secesije Kosova. Obeležavanje te žalosne godišnjice, međutim, i samo je izgledalo dosta žalosno.

Najpre, čak i na jezičkoj ravni videlo se koliko zbrkanosti i neodlučnosti postoji u našem pristupu ovom pitanju. Uglavnom se govorilo o „godišnjici nezavisnosti”. Ali, za Srbiju, 17. februara 2008. nije proglašena „nezavisnost”, već „secesija” Kosova. Da vam neko zaposedne sobu u stanu i proglasi njeno „oslobođenje”, svakako da se ne biste sećali „godišnjice oslobođenja” svoje sobe, već godišnjice njene „uzurpacije”, „otimanja”. Mi smo preuzeli rečnik onih koji su nas oštetili. Amerikanci 11. septembra ne govore o „borcima za slobodu” i „šehidima”, već o „teroristima” i „ubicama”. Ne znam zašto mi onda 17. februara govorimo o „nezavisnosti”? Možda zato što je američko javno mnjenje jedinstveno u oceni 11. septembra, dok je naša javnost podeljena u oceni šta se zapravo zbilo 17. februara.

I na državno-političkom planu podsećanje na ovu žalosnu godišnjicu, takođe, delovalo je nekako žalosno. Javljeno je da je „predsednik Tadić razgovarao s predstavnicima pravnog tima koji zastupaju Srbiju pred Međunarodnim sudom i poručio da Srbija ostaje čvrsto opredeljena da svoja legitimna prava, na svojoj teritoriji, brani pravnim i diplomatskim sredstvima, a ne silom”. Saopšteno je, takođe, da je „premijer Cvetković pozvao građane Kosova i Metohije da se uzdrže od nasilja, da ne nasedaju na provokacije ekstremista i da se okrenu miru i građenju bolje budućnosti”. To je sve bilo na mestu, ali nekako isuviše skromno, bledo i neuverljivo za tako važnu godišnjicu. Zamislite da je neko Poljskoj otcepio Potkarpatije i na toj teritoriji proglasio „nezavisnu državu”. Mislite li da bi poljski predsednik i premijer na prvu godišnjicu amputacije izdali kabinetska saopštenja u kojima bi „osudili ekstremiste” i „pozvali građane da se okrenu miru i budućnosti”? Ili bi se, možda, obratili naciji i rekli da u Poljskoj ima mnogo stranačkih politika, ali da postoji samo jedna državna politika, samo jedan nacionalni zavet – „Potkarpatija je Poljska, i ostaće Poljska”.

Ni za opozicione stranke se ne bi baš moglo reći da su se proslavile. Par pisama i saopštenja, i to je sve. Opozicija prekoreva vlast da vodi mlaku politiku u vezi sa Kosovom. Ovo je bila dobra prilika da se pokaže nešto od te veće energičnosti i borbenosti. Opet ću se poslužiti jednim poređenjem. I grčka opozicija često prebacuje vladi da je mlaka u pojedinim pitanjima. Ona i za manje stvari od državno-nacionalnih izvede po sto hiljada ljudi na atinske ulice. Šta bi se desilo da neko Grčkoj otcepi Epir, a vlada deluje mlako? Opozicija bi napisala „oštro pismo” i izdala „oštro saopštenje”? Ili bi podigla milion Grka da demonstriraju i tako pokažu energiju, organizovanost i borbenost?

Konačno, „politička alternativa”, šta je ona preduzela? Dve velike parole su okačene na savskom mostu u Beogradu – makar nešto da nas podseti da ipak nije baš sve u najboljem redu. A onda su došli „nepoznati mladići” isekli parolu „Kosovo je Srbija” i bacili je u Savu!? Za to organizatori teško da mogu biti krivi. Ali za ono što se 17. februara dešavalo u Novom Sadu sva bruka ide njima na dušu. Kotrljanje kolone od škole do škole, kako bi se đaci  izveli na ulicu, parole koje su uzvikivane, ponašanje vođa demonstranata – sve je to bilo pogrešno. Neke stranke i mediji su odmah čitavoj manifestaciji prilepili etiketu „fašistički”. Po nekim doista primitivnim parolama koje su izvikivane ona bi to možda mogla i da bude. Ali, fašisti su makar bili dobro organizovani. Ovi ovde su, sudeći po svedočenjima samih učesnika iznesenim na pojedinim sajtovima, delovali „kao razbijena vojska”. Na kraju su se, pred crkvom, u koju su preostali demonstranti želeli da se sklone od policije, dvojica pijanih učesnika čak i potukla!? Bruka.

„Kakvi ste vi Englezi, takav sam vam i ja Gledston”, rekao je Nikola Pašić kada su mu svojevremeno prebacivali da se ne ponaša parlamentarno. Naša politička elita je ovako malodušna i smetena u vezi sa Kosovom, jer smo i svi mi drugi takvi. Umorni smo od državnog i nacionalnog, umorni smo od borbe za Kosovo. Posle dvadeset godina neuspeha i polovičnih uspeha i nije čudo. Ali sa smetenošću i malodušnošću nikada nećemo ništa postići. Ono malo polupobeda koje smo u poslednje vreme ostvarili – poput one Jeremićeve u Generalnoj skupštini UN – zabeležili smo samo onda kada smo bili dovoljno posvećeni, odlučni, organizovani i uporni. To je recept za uspeh. Takvi moramo biti u svim stvarima, a naročito u onima koje se tiču Kosova.

Biće ipak bolje na drugu godišnjicu. Svi se učimo da živimo sa 17. februarom. Ako budemo dovoljno pametni, svakog 17. februara bićemo sve posvećeniji, sve organizovaniji i sve uporniji. Bićemo sve to, dokle god neki drugi datum konačno ne izbriše posledicu 17. februara u našoj istoriji, a taj dan ne postane kao i svaki drugi – dan za život, za rad i za budućnost.
politički analitičar