Омладински нови талас

Замислите монтипајтоновски скеч: срећете на улици Џона Клиса 15. децембра 2010. године који вам нуди да погледате у кристалну куглу и видите годину дана унапред. Будућност ће бити она права, али ћете морати то што у кугли видите да поделите са целим светом путем малих екрана. Пристајете и бацате поглед у куглу…

Следећа сцена: ви у ТВ студију, збланутом водитељу излажете како ће изгледати наредна година. Говорите: „У 2011. Абидин Бен Али, Хосни Мубарак и Моамер Гадафи биће свргнути или у бекству. Салех од Јемена биће на коленима,а Асад од Сирије схватиће да ни четрдесет убијених демонстраната дневно нису рецепт за миран сан. Осама бин Ладен биће мртав, Ратко Младић у Хагу…”. Водитељ вас гледа у чуду све док не додате: ,,а хиљаде младих Американаца носећи барјаке са песницама потражиће правду насред Волстрита”. У студио улазе „чике у белом”, облаче вам лудачку кошуљу… И, крај скеча.

Шалу на страну, 2011. свакако је необична година. За оптимисте, „лоша година за лоше момке”, година наде и буђења младе генерације. За скептике,година великих потреса са неизвесним исходом. За науку је то година у којој је термин „снага народа” или стручно речено „ненасилна борба” доживео пуну афирмацију.

Без обзира на верске, историјске и етничке разлике између актера ,,арапског пролећа”, и „младих гневних Амера” много тога указује на „светски тренд” омладинског бунта. Он се рађа у атмосфери недостатка перспективе, где неки појединачни чин увреде достојанства или бахатости елите постаје окидач за масовну побуну. Било да је усмерен против анахроних аутократских режима арапског света билода je узрокован губитком вере у економски систем либералног капитализма западних земаља,који од почеткасветске кризе показује озбиљне слабости,омладински бунт има много заједничких одлика. Младе бунтовнике инспиришу хероји попут Гандија и Манделе. Методе и тактике укључују „окупацију” симболичког простора, од тргова до финансијских центара, улично позориште и протестне маршеве, баш као и присуство хумора и карневалске атмосфере, („протест као најбоља журка у граду”, како смо говорили у Коларчевој улици у зиму 1996). Очигледан је и релативно висок степен ненасилне дисциплине која опстаје чак и у условима када су демонстранти суочени са оштром репресијом попут оне у Сирији. Симбол протеста често је добро позната стиснута песница.

Сем тога,од Каира до Менхетна видљива је и масовна мобилизацијапутем новихмедија. Стручњаци за овај феномен, Клај Ширки,са универзитета Њујорк,и Тод Гитлин,са Колумбије,у употреби нових медија у масовној мобилизацији уочавају „психолошку, генерацијску али и глобалну компоненту, својеврстан дух времена” који би у наредним годинама могао да ескалира и у ,,глобални генерацијски покрет”. Стварно, од милион чланова Гонимове фејсбук групе „Сви смо Калед Сиад”,посвећене младом Египћанину унакаженом у полицијској тортури,до употребе онлајн кампања „Окупатора” предвођених организацијом Aavaz.org откривамо нов и узбудљив модел „антилидерских” покрета.

Али поштено је рећи да осим наде „омладински талас 2011.” доноси и велике стрепње. Млађани Арапи из Туниса и Каиразапочели су лавину промена у арапском свету, досад сменили тројицу диктатора, озбиљно заљуљали владајуће елите у Јемену, Сирији иБахреину, приволели школоване и далековиде краљеве Марока и Јордана на значајне реформе. Исто важи и за „сектор запад”, јер мада су млади бунтовници од Мадрида до Њујорка узбуркали своја годинама успавана друштва, избацили на површину праве теме и,чини се, инспирисали стотине хиљада незадовољних широм света,остаје да се види имају ли они снагу и потенцијал да израсту у међународни покрет за економску и социјалну правду или све остаје у домену наде. Месеци пред нама поставиће тешка питања. Могу ли Сиријци задржати ненасилну дисциплину суочени са растућом репресијом? Да ли ће после ,,арапског пролећа” следити успешне транзиције или крвави верски и етнички сукоби? Да ли ће клинци у Бостону и Мадриду разумети да могу да победе само ако имају јаснувизијубудућег друштва и конкретне предлоге –а не само бескрајну листу ствари које их чине бесним. И да је кључни услов за победу у свакој ненасилној револуцији да чуваш ред, људе, излоге и град који волиш?

„Генерација ипсилон”,како је понекад зову, можда је на историјском потезу. Хоће ли препознати шансу? Наука и статистика већ су на њиховој страни. Студије кажу да је од 67 успешних транзиција у последњих 35 година у преко 50 случајева кључну улогу играла управо „снага народа”,односно ненасилна борба – феномен који ће чини се обележити и године пред нама.

*Директор Цанваса, предавач на Универзитету Колумбија у Њујорку