Централизам је гомилање „свега живог” на једном месту и прављење такве гужве на том једном месту да живот почне да нестаје. Децентрализација је повратак „свега живог” у сва разна места „порекла и живота”, па све живо почне да живи и буја. Ово живописно виђење „тешких појмова” као што су централизам и децентрализација чуо сам током припреме за прошлогодишње истраживање децентрализације (узорак 1.740 испитаника из УЖАС-а, а за потребе „Протекте”, невладине организације из Ниша. Подаци као и многи ставови које овде наводим потичу управо из тог истраживања).

Разлоге за истраживање сам нашао у наметању стереотипа по којем је, као што често чујемо ових дана, сваки говор о децентрализацији и регионализацији говор издајника. Тако је издајник онај ко у Србији говори о већој аутономији Војводине, али и онај ко у Војводини помене регионализацију; издајник је и онај ко би од Ниша и Крагујевца направио нешто, по праву (само)одлучивања слично Београду; не пролази боље ни онај Младеновчанин који би тражио за своју општину барем онолико права колико има Жабаљ или Медвеђа... У ствари (аналогно оној еспеесовској: Сви смо ми помало социјалисти) сви смо ми помало издајници!

Истраживање је потврдило неке теоријске поставке о децентрализацији и регионализацији. Ако ниво на којем се одлучује о условима нашег живота приближимо нивоу на којем живимо ближи смо нашем утопијском сну о самоуправи и самоуправљању. Ако су далеко они који о нама одлучују, онда баш и не знамо ко је крив за то што нам иде овако како нам иде. Дакле, важне одлуке треба доносити на месту које је што је могуће ближе грађанима јер ће онда остваривање тих одлука бити и ефикасније и ефектније. Ако је то тако онда говор о регионализму и децентрализацији истовремено значи и говор о демократији. То је оно што нам прича Сузана Димитријевић из Лесковца: „У централизованој држави живот је блокиран, а грађани нису у стању да заиста буду грађани. Нема праве слободе, а самим тим ни могућности да се преузме одговорност за сопствени живот”.

Не могу се из Београда децентрализовати само паре, мора и одговорност да сиђе у наше крајеве, каже саговорник који је одбио да попуни упитник о децентрализацији. Смиљко Костић, бивши градоначелник Ниша, говори чак и о децентрализацији интелигенције. Децентрализација свугде, али и политичких странака, додаје Зоран Филиповић из Ужица и примећује: „Док се и саме странке макар мало не децентрализују неће се ни Србија децентрализовати. А ако оне то не ураде, а неће власт хтети да предају, тек тако, на ниже нивое. Још је Милошевић то лепо упаковао, све је пренео на Београд, а они који су дошли после њега рекли су – ово је баш један добар механизам, ово су добра кола сад ћу ја мало да возим, све је у мојим рукама...”. Уосталом, како каже Мирослав Јовановић, политиколог из Крагујевца: „Боља је и лоша децентрализација него лоше централизована држава”. Да овоме додам и ја: Са децентрализацијом политика се враћа у завичај, у свој родни крај! Као што је централизација она фаза развоја политике у којој се дефинише држава као кључна форма глобалне политичке заједнице, тако је децентрализација она фаза развоја политике у којој се дефинитивно локална заједница дефинише као животна заједница. Држава у савременом добу почиње да губи своју прегломазну левијатан-форму, враћајући се у своје праве границе, тиме што један део надлежности прелази у наддржавне интеграције, а други део се враћа локалној заједници. Будућа Европа је Европа федерације локалних заједница.

Гледано из угла бројки и постотака, у нашем истраживању смо нашли да негативан однос према децентрализацији и регионализацији има пет одсто грађана централне Србије, позитиван однос има нешто мало више од половине грађана, а помешане позитивне и негативне ставове – петина грађана, док петина није у стању да формулише јасан став о нашој теми. Све у свему, десет пута је више оних који о овом феномену мисле позитивно него оних који мисле негативно. Са тврдњом „Најбоље је када се одлуке доносе најближе месту где се оне примењују”, слаже се две трећине грађана, а не слаже се девет одсто. Са тврдњом „Подела Србије на регионе води распаду државе” слаже се непуна четвртина испитаника, а не слаже се готово половина... Половина испитаника мисли да ће комуналне услуге бити боље „ако се значајнија овлашћења пребаце са нивоа републике на регије и општине”, петина мисли да ће бити исто, а погоршање очекује 12 одсто испитаника. Готово исти налази су и у случају културе, уметности, спорта, привреде, урбанизма, просторног планирања...

Све у свему, грађани су за децентрализацију и за регионализацију. За многе политичаре, пак, тешко је било шта тврдити...

Социлог