Стално нас подсећају на свемоћ економије. Пре неки дан чусмо како је један моћник са обећаних хиљаду евра по глави довео на власт једног другог моћника (а да ли би, да је обећао 2.000, он сам дошао на власт?). А ево и сада, са највишег места кажу да ћемо се сви развијати ако се развије економија, до 2020. године. Или, можда само мисле да је економија мотор развоја. Изгледа, ипак, да су они уверени да економија све може сама. У ствари, не мисле они да је економија свемоћна, већ политичари, јер републику развијају развојем економије, а ову развијају политичким одлукама.

С једне стране, политичари мисле да су они свемоћни, барем када планирају непосредну и ону мало даљу будућност (за разлику од њихове процене разлога неуспеха тих планова, тада су свемоћне спољне околности, објективни чиниоци, изненадна кретања, као на пример, светска криза). Народ се, с друге стране, слаже са њима. Да се не слаже не би умишљао да су политичари криви за све и да би неким друкчијим одлукама учинили да нам свима буде боље, а не овако. Зато народ и мрзи политичаре (све док не наиђе неко којег заволе јер им је обећао шарену лажу која се дуго шарени; а кад избледи онда се поново мрзе сви политичари и чека нови месија са шареном лажом). Политичарима припишемо свемоћ, а онда их мрзимо зато што су свемоћни.

Ма, нека се политичари и самозаваравају својом што реалном што имагинарном моћи или моћи коју смо им приписали, запитајмо се, пак, зашто народ види оно чега нема. Први одговор је – зато што политичари заиста имају одређену моћ.

Друго, кад видимо да је политичарска власт моћнија и од законодавне и од судске власти, зар да не поверујемо да је свемоћна?

Треће, има неких простора где се политичарска моћ заиста испољава као свемоћна. Младеновачка власт је свемоћна у погледу мог изрованог сокака дугог 144 метра, који почиње на 2280. метру од центра Младеновца и који спаја и раздваја седам-осам сеоских кућа.

Четврто, када се власти придруже други центри моћи, онда постаје свемоћна. Свемоћ траје онолико колико ти други центри моћи у томе виде свој интерес.

Пето, политичари имају свемоћ у оним ретким временима у којима владар дела у оквиру датих околности и онолико колико му те околности дозвољавају. Такав је, у последњих неколико векова био онај једини владар кога су Срби убили после његове смрти (све остале Срби су убили за живота или отерали са власти, све без повратка осим Милоша Великог), е тај српски владар је умео да узјаши повољне околности (а богме, и да их намести), да им иде низ длаку, а не да пиша уз ветар.

Шесто, политичарска моћ јесте свемоћна у оно кратко време кад им придружимо све наше моћи и када се у синергетском ланцу нађу и други центри моћи (или се не противе новој моћи већ чекају да виде њена исходишта). На пример, у време српске октобарске револуције, у јесен 2000.

Седмо, политичари су свемоћни јер имају монопол над употребом силе.

Осмо, политичари су свемоћни јер мало ко може да их контролише, а углавном су изван контроле.

Девето, самовоља политичара их чини још свемоћнијим него што јесу.

Десето, политичарска свемоћ је наличје наше свеколике немоћи. Ко је пандан тој немоћи? Наравно, Бог на небу и политичари на земљи!

Велико незадовољство овом влашћу и велико неповерење према овој власти, а такође и јучерашње велико незадовољство и велико неповерење, резултат су нашег веровања да су политичари свемоћни. Јер само као такви они могу учинити оно што од њих очекујемо, само у том случају наше наде имају смисла. Ако они нису свемоћни, онда не могу да остваре оно што од њих очекујемо (иако су нам то обећали). Онда они нису одговорни за неостваривање онога што су нам обећали. Нама одговара да верујемо да су они свемоћни. Иако знамо, истраживања то показују, да овом земљом не владају легално изабрани политичари, већ криминалци, тајкуни, међународна заједница... Па како то, политичари су свемоћни, а најважније одлуке доносе неки други. Изгледа да је народ незадовољан политичарима зато што нису свемоћни, јер да јесу, испунили би своја обећања и свима би нам било лепо!

А шта бива онда кад политичари, осамљени и умишљени на ветрометини моћи, без нас или против нас, без садејства других центара моћи или против њих, без знања и разумевања околности у којима делају, покушавају да изведу чудо (до 2020?). Колико се зна, само је један успео да са „пет хљебова и двије рибе” нахрани гладне („а онијех што су јели бјеше људи око пет хиљада, осим жена и дјеце”), а и претече „дванаест котарица пунијех” (Матеј 14: 15-20). Све остало је самоварање и варање других!

За веру у чудеса, од чудотвораца су потребнији они који верују! А ми, иако немамо поверења у чудотворце, верујемо у чудеса!

социолог