Politički prostor savremenih demokratija ispunjen je pričama o identitetima, kaže Ruano-Borbalan, istraživač iz instituta Demos, a Amin Maluf, pisac „Ubilačkih identiteta” (Paideija) tvrdi da je to jedan od najvažnijih problema našeg doba. Priča o identitetima bila je u ideološkoj osnovi urušavanja federacija poput Sovjetskog Saveza i Socijalističke Jugoslavije, ali i stvaranja velikog broja novih država. Ona je ucementirana u strategiju vrednosne izgradnje nove Evrope („kriterijumima iz Kopenhagena”, 1993), među uslovima koje treba da ispune zemlje kandidati za EU nalazi se i poštovanje i zaštita manjina. Inače, sve mi se čini da će naša zemlja pre uhapsiti one koje treba nego što ćemo se znatnije približiti poštovanju manjina. S druge strane, pre ćemo postati korektni prema seksualnim nego prema etničkim manjinama.

Istraživanja kazuju da mnogi građani Srbije osećaju distancu prema grupama etnički i nacionalno „drugih”. Etnička udaljenost praćena je pomešanim osećanjima mržnje (ksenomizije) i straha (ksenofobije). Pretpostavićemo, shodno klasičnoj proceduri merenja etničke distance, da su ta osećanja prisutna ukoliko „naš čovek” smatra da neke etničke grupe ne treba da žive u „našoj” zemlji. Smatram nesumnjivim da je ovo „isključenje” iz državljanstva znak (politizovane) mržnje, a ako nju imamo onda već možemo govoriti o nacionalizmu. Prema nedavnom istraživanju Cesida najveće je odbacivanje Albanaca (40 odsto), a najmanje Crnogoraca (12 odsto) i Mađara (15 odsto), dok se odbacivanje Bošnjaka, Roma i Hrvata kreće između 20 i 25 procenata. (Postoci su mnogo manji nego pre 15–20 godina.)

Nacionalizam nije isto što i osećanje nacionalnog identiteta. Čovek sa razvijenim osećanjem nacionalnog identiteta ne mora biti nacionalista. Empirijski podaci govore da približno polovina onih koji imaju razvijen nacionalni identitet istovremeno „gaji” mržnju prema drugima, a isto toliko je i onih koji svoj nacionalni identitet grade na nekim zdravijim temeljima.

Uprošćeno do kraja, u istraživačkom smislu postojanje nacionalnog identiteta konstatuje se na osnovu izjave ispitanika dok nacionalizam indicira postojanje politizovanog javnog ispoljavanja mržnje makar prema jednoj drugoj etničkoj grupi. Tako viđeno osećanje nacionalnog identiteta karakteriše oko četiri petine, a osećaj nacionalizma oko dve petine građana Srbije (naravno, nije reč samo o srpskom već i o manjinskom nacionalnom identitetu i nacionalizmu). Inače, jedino je vezanost za porodicu veća od vezanosti za naciju.

Da li je osećanje nacionalnog identiteta prepreka za druge identitete, a posebno da li je to prepreka za osećanje evropskog identiteta? Smatraćemo da nije prepreka ukoliko naši građani izjavljuju da su istovremeno vezani i za svoju naciju i za Evropu bez obzira na to da li na prvo mesto stavljaju nacionalni ili evropski identitet. Evropski identitet karakteriše 71 odsto, a nacionalni identitet 93 odsto građana. Zanimljivo je da desetina građana ističe svoj nacionalni identitet tek u kontekstu sameravanja sa evropskim identitetom. („Ako se poistovećujem sa Evropom onda se poistovećujem i sa svojom nacijom.”)

Ukupno uzev jednom te istom građaninu Srbije ne smeta i nije mu nelogično što istovremeno oseća nacionalni i evropski identitet; kao što mu ne smeta ni istovremeno osećanje evropskog identiteta („Ja sam Evropljanin”) i odbacivanje etničkih manjina u Srbiji („Marš napolje!”). Uz to, veoma je visoka korelacija između odbacivanja različitih etničkih manjina (uprošćeno, kad odbaciš jednu manjinu onda je velika verovatnoća da ćeš odbaciti i neke druge), a gotovo da je istovetan odnos prema datoj etničkoj manjini i datoj (matičnoj) naciji u okruženju (gotovo da uopšte nema razlike u obimu distance, na primer prema Hrvatima u Srbiji i prema Hrvatima u Hrvatskoj ili Mađarima u Srbiji i Mađarima u Mađarskoj).

Ovi podaci nas usmeravaju na pomisao da je struktura naših svesti i socijalnih raspoloženja isto toliko šarena kao i etničko šarenilo „ovih prostora”; geografija nam radi u glavi, identitetska isključivost nam je uputstvo za akciju dok nam istorija poodavno „radi o glavi” uvek započinjući taj posao iz same glave! Raščistiti sve to ne znači i „očistiti”. Da smo nešto više skloni „logičkom čišćenju” u našim glavama možda nikad ne bi bilo „etničkog čišćenja”. No, u svakom slučaju, sve češća mnogolikost identiteta i njihova dinamika oznake su dobrog puta.

sociolog