НИШТА ЛОШЕ ДА НАС ПРОМАШИ

Човек у сусрету са природним и друштвеним силама вазда бива на губитку. Све се чини да је сада губитак већи него иначе. Ако губитак и није тако велики, велики је овдашњи страх од губитка. Далеко од тога да нема наде у бољитак, има је чак и више него у неким ранијим временима. Као да се нада повећава пропорционално са страховањем од губитка.

Велико страховање од губитка и велика неизвесност обележавају она погубна друштвена стања у којима институције свој посао не раде ваљано. За траљавост институција одговорни су и људи и држава. Човек, јер не поштује институције које нису ништа друго до одређена правила игре, а држава јер не успева да то непоштовање санкционише. Таква стања су најчешћа после ратова који увек производе натприродну заштиту институција смрти и занемаривање институција заштите и унапређења живота, али и она стања у којима држава има конкуренцију „на улици“, где организовани криминал уређује друштво по својим правилима игре. Овде треба поменути и онај екстремно неолиберални концепт по којем страховање од губитка и неизвесност треба да постану врховни друштвени принципи.

Неке природне силе су се ових дана размахале. Поплаве и град, пре свих. Мени је град опустошио виноград, градину, воће, а друго и не гајимо. Сад страхујемо од болештина које ће напасти повређене биљке и од суше, тамо у јулу и августу, јер ништа лоше да нас промаши. Наш сељачки страх од беса природе ништа није мањи од оног раденичког страха од губитка посла. И једно и друго, и ово с неба и оно што чини друштвени левијатан кад се размахне, као да је неумитно. Поготово онда када човек не поштује правила игре па, на пример, претвара канале и реке у колекторе, не копа и не одржава оне мале шанчеве између путева и својих њива, прави куће надомак сваке поплаве; а на другој страни држава то не санкционише и не ради свој део посла у регулисању вода.

Има неколико стратегија избегавања природног губитка, али ове којима сам се ја приклонио у случају градобитине нешто нису помогле.

Пробао сам да се умилим Власнику природе. Прво сам покушао са жртвом. „Радио сам“ бело јагње без белеге и црно вино, па није помогло, а боље среће нису били ни они који су молили. Није ишло ни са локалним заступницима Власника природе. Нису ме уверили да ћу заузврат добити барем онолико колико они узимају за заступање моје маленкости пред њиховим газдом. А ја нисам у прилици да се разбацујем новцем, а и иначе имам неку аверзију према подмићивању. Додуше, ни наша држава није у прилици да се разбацује новцем, али све док је у питању туђ новац, може јој се. То њено давање пара једној фели божјих чиновника и саучешће у градњи божјих храмова само за исту фелу, и није ништа друго до покушај подмићивања самог Бога. Како иде и нама и нашој држави не би се рекло да је у томе било неког успеха. Покушао сам и онако како је радила моја нана. Чим је туча почела бацио сам нож преко прага, изнео со и затражио престанак бомбардовања леденицама, уз бајалицу „Води алу планином, нас остави средином“. Није помогло, а ако јесте, већ је било касно!

Аналитичари кажу, треба осигурати. Оно јесте, било би тако да је икад забележено да је мали осигураник добио надокнаду барем приближну нанетој штети. Не знам како је са великим. Кажу, потом, да треба поставити противградне мреже. Не сумњам, али ту има једна фалинка. Наиме, за паре које бих дао (да их имам) за премрежавање мојих хиљаду чокота вранца, франковке и мерлоа, могао бих да купим доброг вина за 104,4 године мог пијења и оних у чијем друштву ту лепу радњу обављам. А нешто нисам склон тако дугом живљењу, што ће рећи да ми се те противградне мреже не исплате. На крају, признајем, аналитичари имају и једну добру идеју. Кажу, треба да се сеје и сади тамо где град не пада и где је вода у свом кориту, а кише има само онда када је потребита! Заиста, рај на земљи – утопија кажу паметни, социјализам кажу неолиберали, биће тога једног дана, кажу лобисти Власника природе.

Сељаци, пак, чекају „на државу“. Да речна корита учини проточним, а обале заштићеним, да натера да се ископају и очисте канали; да омогући наводњавање кад је суша како не би било да цела Србија сада мање наводњава него сам чачански крај пре сто година, да обезбеди довољно противградних ракета, а не само пет по ракеташу. Добро, и још једно, да држава дозволи ракеташу да дејствује, па макар морала да мало скрене те авионе који баш тада надлећу градоносне облаке. Сељаци још кажу да они, хтели не хтели, све то плаћају и то редовније свој порез него што неки измирују свој дуг за потрошену струју, воду, гас.

Дакле, кад институције не раде свој посао, кад затаји и црква и држава, па прва ништа не излобира пред Власником природе, а друга одбије да се меша у божје послове, онда је човек вазда на губитку. Додуше, ипак је у питању само сељак и само онај што преживљава уз мотику, а не знам да ли институционална правила игре важе и за њих.