Пре неки дан медији су били препуни прича о ниском поверењу грађана у председника владе Србије Мирка Цветковића. Људи од медија позивали су се на податак из мајског истраживања Цесида. Податак у медијској интерпретацији гласио је: „У премијера Цветковића поверење има само један одсто грађана“. Стварни подаци у поменутом истраживању, пак, говоре нешто друго.

Да видимо, пре свега, како заиста гласе истраживачки налази. Уз питање „Којег нашег политичара највише цените?“, наведена је листа 18 политичара, а испитаници су могли да кажу да не цене ни једног или да означе политичара којег највише цене или да наведу неког другог. Био је, дакле, могућ само један одговор, јер се у принципу највише може ценити само једна особа, а не више њих. Утврђено је да од 100 испитаника, 40 не цени ни једног политичара, 13 највише цени Бориса Тадића, девет Томислава Николића, потом следе Вучић, Љајић, Коштуница и Д. Марковић Палма које цени по четири испитаника. На крају листе су шесторица политичара које највише цени по један од 100 испитаника – Илић, Динкић, Пастор, Драшковић, Тодоровић и Цветковић. Јасно је, сваком оном ко главу употребљава за оно чему је она намењена, да ако је неко рекао да највише цени Тадића или Николића, не значи да он нема поверења у Вучића или Цветковића.

Није се, дакле, испитивало поверење у наведене политичаре појединачно, па чак није од испитаника тражено да кажу у којег политичара имају највеће поверење, већ је од њих само тражено да кажу кога највише цене! Истраживачка, и не само истраживачка, логика говори да је поверење у сваког од наведених политичара веће, него што је ранг датог политичара на листи најцењенијих политичара. На пример, већи је постотак оних који имају поверење у Љајића од постотка испитаника који су рекли да Љајића цене више од било којег другог политичара са листе.

Ако је све овако као што је речено, зашто су онда новинари и ини развијали причу о тек сваком стотом грађанину Србије који има поверење у председника владе своје земље?

Можемо комотно да манемо оне којима је то био згодан повод да из опозицијског угла нападну власт; оне који су у тако виђеном податку „о неповерењу“ видели прилику да спочитну Тадићу избор Цветковића за премијера или да истог Тадића оптуже зато што је као приграбио сву власт па јадном премијеру није ништа остало; оне који су премијера видели као тихог и повученог човека који ради свој посао; као и све оне злураде и пакосне... Остају нам, пак, они медијски људи који су у својим прилозима „о огромном неповерењу у Цветковића“ показали своје незнање, а исто тако и њихови уредници који су „пустили“ прилоге са поменутом причом.

Овога пута, а не може се рећи да је то први пут, незнање људи из медија се придружило процесима депрофесионализације социологије и политикологије. И као што код нас свако може постати новинар, тако свако може постати и истраживач јавног мњења. Ако поменем лиценцу за истраживаче, бојим се да ћу проћи као мој пријатељ Велимир Ћургус када је поменуо лиценцу за новинаре. Но, можда ствар и није у лиценци, али јесте у непостојању научне јавности, раду професионалних удружења социолога и политиколога; у оној уредничкој политици у којој „истраживачка“ тема не бива поверена неком од социолога, политиколога, психолога којих има у многим медијским кућама (зато што су они за време студија прошли одговарајуће програме из методологије; не кунем се ја у њих, само сматрам да ће њихова интерпретација истраживачких података вероватно бити примеренија него кад то чине они који нису „одслушали“ причу о научним методама).

Велику штету професијама социолога и политиколога, па и психолога, нанеле су неке од истраживачких агенција (које уочи избора ничу као после кише); назови истраживачи по невладиним и другим организацијама које из разних разлога добијају паре да „истраже“ озбиљне теме; на тродневним курсевима „оспособљени истраживачи“; а богами и понеко од професора (и наставних програма) на факултетима који школују будуће професионалце у овој области. Дешавало ми се, на пример, да видим да је неко потписао истраживање, а знам дотичну особу – није могла да прође ни тест за анкетара.

У овом контексту јасно је зашто су пропадали неколики покушају да се одређеним етичким регулама уреди питање објављивања истраживачких налаза. Те регуле иначе постоје поодавно у истраживачки и медијски развијеном свету. Истраживачке институције и медијске организације су тамо потписале одређене кодексе у којима је записано шта све треба обавезно објавити када се објављују истраживачки налази. На пример, подаци о узорку, о начину прикупљања података; записано је и то да кад год се наводе постоци да се мора навести и у односу на шта су они израчунати; па и податак о томе ко је наручилац истраживања. Код нас је ствар пропадала када би у разговору са истраживачима дошло до обавезе о објављивању идентитета наручиоца истраживања, док су медијски уредници одбијали свако „сувишно проширење приче“.

социолог