Srećko Mihailović
Priroda oksimoronske vladavine
Partije, opsednute vlašću, generišu moderni pronijarski sistem
Pronija je davanje državne zemlje, zajedno sa seljacima koji na toj zemlji rade i žive, kao nagrade za učinjene usluge, ili kao kapare za neke buduće usluge. Pronijarski sistem nastaje u Vizantiji u prvom veku drugog milenijuma, kasnije zahvata i zemlje Nemanjića, a obnavlja se u Srbiji u prvom veku trećeg milenijuma.
Kvarenje moderne demokratije je u vezi sa partokratskim tendencijama. U prostom računu političke postmoderne dominira sameravanje autokratija i partokratskih liberalnih demokratija. Prednost se daje vladavini koja u većoj meri pruža šanse za obuzdavanje voluntarizma, a to jeste pomenuta oksimoronska vladavina (nemoguća smeša partokratije, liberalizma i demokratije). Pragmatični društveni istraživači, u svojim prodemokratskim teorijama, postuliraju jednostavnu pretpostavku: raznorazne autokratije su manje-više jedino pod kontrolom božanske ili slične sile, dok je u partokratsko-liberalno-demokratskoj vladavini kontrola i obuzdavanje voluntarne naspram institucionalne moći u rukama nekolicine moćnika. Bolje je da je vladavina produkt kompromisa nekolicine advokata najmoćnijih interesa nego da je produkt samovolje jednog monarha ili diktatora. Bolja vladavina (ali ne i dobra vladavina kojoj niko ne teži osim podjarmljenih i poniženih) zavisi od balansa moći u ovoj osobenoj ohlokratiji (vladavini najlošijih). – U krajnjoj liniji nije bitno što vrhovni moćnici svoju vladavinu vide kao aristokratiju (koalicija elita), a objavljuju je kao liberalnu i parlamentarnu demokratiju. Bitno je, međutim, što dominantni svetski istraživači nekritički interpretiraju takvo stanje stvari, vodeći se logikom da je bolje i gram demokratije nego da je uopšte nema. Otuda je u današnjem svetu, društvena nauka mnogo manje kritična prema sistemima vladavine nego ona od pre 150 ili pre 100 godina. Za modernu društvenu nauku ohlokratski karakter moderne aristokratije je nedodirljiv a time i neupitan! Kapitalizam je u sociološkim i politikološkim naukama, udaljenim od svake ideološke neutralnosti, definitivno ostvario komunističko jednoumlje.
Partije, tj. partijske vođe, u modernim demokratijama, drže u rukama izvršnu vlast i to niko i nigde ne spori, pa ni u onim zemljama koje sebe vide kao božansku emanaciju demokratije. U krajnjoj liniji to i jeste jedan od temeljnih principa parlamentarne demokratije. Međutim, partije, tj. partijske vođe, u modernim demokratijama, u rukama drže i zakonodavnu vlast. Sudska vlast je manje ili više nezavisna, retko gde potpuno nezavisna. Kako je to kod nas – nedavno smo videli, a i sada gledamo. Pri tom, u svemu ovome, treba stalno imati na umu da iako podela vlasti ne garantuje demokratiju, bez podele vlasti nema demokratije!
Moderne demokratije su porozne za uticaj ekonomskih moćnika; politička i ekonomska moć se međusobno drže i u onim zemljama koje sebe vide kao oličenja demokratije, a nedavno smo na svetskom nivou videli pruženu (prilično vidljivu) ruku političke moći nekim davljenicima iz sveta ekonomije... Kod nas je to nešto drukčije. Politička moć, pronijarski strukturisana, u svojim rukama drži veliki deo ekonomije, a ponizno koketira sa ostatkom.
Institucije, taj moderni medijator političke i svake druge moći u današnjem svetu, u zemljama oksimoronske vladavine imaju precizno definisana (rukovodeća) mesta koja pripadaju političkoj moći, sva ostala mesta su po pravilu podložna meritokratskim principima. U nas su institucije, kao i sve drugo, dodeljene pronijarima, tj. partijskim feudalcima. Partije aminuju svako radno mesto, a ako se i uvažava neka meritornost onda je to u okviru date partijske pripadnosti kandidata. Pri ovako retkom resursu kao što je to radno mesto, i zapošljavanje na radnom mestu „baba sere” podložno je partijskim kriterijumima, a kamoli koje drugo. U takvim uslovima izbori su za naše političke partije svojevrsna „kupovina na odloženo” – one kupuju glasove, a plaćaju radnim mestima, funkcijama i drugim benefitima nakon osvajanja (dela) vlasti.
Domaća partokratija u svojim rukama drži izvršnu i zakonodavnu vlast (parlament), a sudsku (ipak) delimično. Domaća partokratija u svojim rukama ima gotovo sve društvene ustanove i znatan deo privrede. Kada je sve to nabrojano (i mnogo toga nenabrojanog) u njihovim rukama, iluzija je da i mi nismo u tim rukama. Nama čak ni među silnim izbornim obećanjima ne nude stanje bez partokratije, a neke partije eventualno kažu da će se boriti protiv posledica svoje vladavine (npr. protiv korupcije).
Partokratija je svetski fenomen. Retko joj se koja zemlja uspešno odupire, ali neke barem tome teže. U nas je partokratija apsolutno raširena i nesumnjivo dominantna. Taj fenomen više prepoznaju žrtve partokratije nego društvene nauke koje okreću glavu na drugu stranu. U svetu, pa i ovde.
sociolog
Poslednji komentari
'Боље је да је владавина продукт компромиса неколицине адвоката најмоћнијих интереса него да је продукт самовоље једног монарха или диктатора.'
zbog cega bi to trebalo da bude bolje? primer za to je irak, gde narod nije imao slobodu, ali je imao uređenu državu, posao, socijalnu zaštitu, obrazovanje... isti taj narod danas zivi pod vlascu 'неколицине адвоката најмоћнијих интереса', pa strahue za goli zivot i zivi od milostinje.
ipak, slazem se da je kod nas OLIGARHIJA drzi u svojim rukama sve instrumente vlasti, i da ce se to tesko promeniti.
To jeste tako, ali u nažalost u to spada i sama ta konstatacija da je to tako. Buržoazija je danas jednostavno suviše sofisticirana da bi joj mogla nauditi bilo kakva kritika. Da bi stvar bila još tužnija, za taj svoj imunitet najviše ima da zahvali marksizmu; on je za nju bio samo serum. Ljudi instinktivno osećaju da se tu iznutra više ništa ne može učiniti. Obe klase su raslojene, korumpirane, neutralizovane. Ukoliko islamski imperijalizam ne bude brži, tako će i ostati dok se kapital-odnos ne totalizuje, odnosno dok se globalizacija ne okonča. A ostaće i posle toga ako se ta globalizacija sprovede pod pokroviteljstvom Amerike. Totalne kontrola kopna, mora i vazduha, informativnog prostora, ljudskih i svih drugih resursa odoleće svakoj revoluciji. Pa oni uče i od Gadafija! Zlatna vremena romantičara koji se bave kritikom svega postojećeg su prošla. Kao i veremena kuke i motike. Politička kritika danas može da služi samo tvrđenju pazara.
КО ЗНА РАЗУМЕЋЕ. Неаргументована (мада можда и тачна) тврђења, која лебде изан простора озбиљно заснованог разговора, не би требало да буду потписана именом угледног аутора. Ограничен простором, навешћу само пар примера са почетка написа. Да ли се тврђење о „партократским тенденцијама“ односи на стање само у Србији или шире, у свету (либерално -) демократског политичког система. И одмах затим: шта аутор подразумева под „политичком постмодерном“? Па појам „самеравања“. Самерљиво је оно што се да мерити. Цитирам: „У простом рачуну политичке постмодерне доминира самеравање аутократија и партократских либералних демократија“. Морали бисмо прво знати шта је то „политички постмодернизам“ да бисмо разумели да подразумева сабирање крушака и јабука. Овако једино знамо да је то оно што не знамо шта је а негативно је. И тако од почетка до краја написа. Горчина уопштених осуда увелико превазилазе захтеве стручне агументованости те се читалац истовремено може осетити збуњеним и разочараним.
