Неке врсте живих бића избегавају предаторе лажно се представљајући, биолози кажу да је то мимикрија; неке групе људи избегавају препознавање од стране оних који према њима имају лоше намере тако што се уклапају у средину, социјални психолози кажу да је то социјална мимикрија; додао бих овоме још један тип социјалне мимикрије, политичкумимикрију(ако то понашање неки други већ нису назвали мимикријским). То би било оно када се неки праве да су неки други како би постигли политички или финансијски успех. На пример, то је оно када се неке политичке странке праве да су социјалдемократске како би превариленеке људе и тако дошледо успеха; или када се неко уочи Првог маја или неком сличном згодом прави да је наклоњен радницима, е да би им се умилио и освојио њихову изборну пажњу.

Некако чуди што је овај Први мај претекао. А чујем да се и Димитрије Туцовић још држи на Славији. Као да се оно посткомунистичко „Друштво за очување лика и дела династија Обреновића и Карађорђевића“ нешто забројало, збунило, омануло, превидело или им ресурси пресушују. Но, има времена, ту су и Милошеве и Миланове љубавнице, ванбрачна деца... Било како било, Први мај је залутао међу верске државне празнике, некако се ту загубио. Можда се одржао помоћу мимикрије. Све више личи на оне верскодржавне празнике. Пиће и јеће. Кад је живот у питању ретко коме је упитан начин преживљавања.

Можда чуди што социјалдемократе и социјалисти које су сада на власти, не чине нешто више за првомајске празнике. Не чине они ни за саме раднике, а камоли за раднички празник. Осим ако не уважимо оно што су држава, једно капиталистичко и два синдикална удружења потписали пре неки дан па гарантовали минималну цену рада и бригу о поскупљењима. Кад нема другог може и то да прође. Мада човек не може да се одупре помисли на мимикрију.

Зашто наши многобројни синдикати не успевају да организују значајнија и већа првомајска окупљања? Ове године три синдиката - Нови синдикат здравства, Синдикат индустријских радника „Слога“ и Полицијски синдикат Србије - на првомајском протесту („Уместо роштиља, дођите на протест“) окупили су нешто више радника него што се код мене у дворишту окупи за исти празник. Иначе, допала ми се лидерска изјава оног синдикалног активисте првомајца. Каже, окупљаће се за Први мај па макар их било само двојица. Или тако некако. А они други лидери, ваљда, чекају да се окупи милион људи и да им то милионче упути молебан да им се придруже у протесту!

У ствари, они репрезентативнији синдикати су се опекли, неколико пута, па се сада дали у мимикрију социјалним дијалогом уочи Првог маја.

Узалуд сам се надао да ће се за овај Први мај окупити пред спомеником Димитрију Туцовићу на београдској Славији лидери свих синдиката Србије и лидери свих социјалдемократских и свих социјалистичких партија Србије, а пре свих оних владајућих странака, поклонити се и положити венац. Па после кад се разиђу нека наставе са својим свађама. Да се то заиста десило ваљало би забранити на датом тргу окупљање било кога другог, а посебно радника; да све то преноси само једна телевизија (она коју сви плаћамо,имали-немали телевизор) и то са одложеним преносом, како би надлежни моглида уклоне ев. неподопштине. А ако нешто крене кривим путем, па дође до велике социјалне боли, постоји једна новина задужена за плаћање дотичне боли. Била би то спектакуларна мимикрија бриге за раденике и недужне гледаоце.

Не знам да ли би капиталисти, да имају свој празник, окупили више људи него синдикати. Они барем имају начин да окупе људе, нпр. сваком стотом протестанту ће се уплатити радни стаж, а сваки хиљадити ће добити радно место... Какав би то спектакл био (зло на онога ко помисли на недавне бесплатне саднице трешње онима који живе на асфалту), каква мимикрија!Можда би то уверило наш народ како наши капиталисти брину о нашем народу, до последњег народног динара. Или, можда, здрава капиталистичка и неолиберална логика одбацује сваку мимикрију јер су они за чисте рачуне и за чисту невидљиву руку (која им, ваљда, замењује чист образ!).

Раденице и раденици, већ годинама сваког Првог маја, такође се баве мимикријом. Одају се, барем онај бољестојећи раденички слој, ићу и пићу, па нам се све чини, уз помоћ људи од медија и познатих аналитичара и још познатијих неолиберала, како раденицима и није лоше. Роштиљају по киши! А цуманија немапанема, далеко му било!