Ономад када се опозиција узмувала, а они који владају премештали фотеље, били смо засути оценама и опсенама бројних аналитичара и врлих политичарских стручњака. Једни су пљували по влади, владајућој коалицији и владајућим политичарима, а други по опозиционим партијама и њиховим лидерима. Нови налет аналитичарских производа десио се када је један од опозиционих лидера јавно исказао правну неодговорност (као да је монарх који следи мисао Жана Бодина из 1576. године: „Закон каже да је владар изнад закона”).

Пљувачина на све стране, све у складу са познатом објективношћу наших аналитичара. Они су у таблоидима глумили народне вође, а у озбиљнијим медијима заступали таблоиде. Аналитичари су још једном показали како се улагује свом делу јавног мњења. Они умишљају да причају причу њиховог народа, јер тај народ не може да доспе до медија, па се онда аналитичари појављују као њихови заступници. Главна идеја тог заступања је да неважно учине важним, а да се скрајне оно што је битно. Њихове приче су просте, што не значи да су неистините. Међутим, истина о небитном и није нека истина. А када постоји суфицит незаустављиве причљивости и дефицит одговорности за јавне иступе, онда говор о небитном постаје форма завођења народа. Ствар је у томе што се подржава и развија једно стереотипно разумевање политике које фактички води или ка политичкој пасивности или ка уличном бунту.

Па шта народ прича о политици? Наравно, прича се у стереотипима (а са тим стереотипима комуницирају аналитичари, политичари и њихови пропагандисти!). Народни стереотипи о политици су примерена реакција на политичке псеудодогађаје, опсене, политичке кампање засноване на мање или више уверљивим маштаријама, на политичко позориште… (У политици успевају, као и у највећем делу ове наше културе, они који стварају најуверљивије маштарије, каже Крис Хеџис.)

Уопштено гледано видљиве су четири приче о политици.

У првој причи о политици, политика је прљава работа. Содома и Гомора. Политичари су лопови, покварени су, подмитљиви су, варају народ, до гуше су у корупцији… Сви су они исти. Праве представу за народ, „америчко рвање”… Народ из ове приче каже: Политичари нас лажу! А да није да ми волимо да нас лажу! Можда би нам много мање пријала истина, на пример, она о зноју и крви. Није ли Ђинђић имао ту причу, а да због изношења (грубих) истина никада, за живота, није био миљеник јавног мњења. За народ из ове велике групе, Павићева „Бела лађа” је хипереалистичка представа. Сваки трећи међу нама налази се у овој скупини.

У другој причи доминира представа о нашим и њиховим политичарима, о лошим и добрим момцима, о добру и злу (манихејска прича). У тој причи њихови су најгори међу најгорима, а наши су бољи и лепши или барем мало бољи и мало лепши. У овој великој скупини налази се две петине народа.

У трећој причи препознајемо оне ретке појединце чији поглед продире кроз политичке магле и лелујаве велове, кроз маске и маскараде, покривке и закривке. То су они који су разумели параболу Радоја Домановића о слепом вођи схватајући да није вођа слеп већ да су слепи они који га следе! Поента је дакле у слепом народу а не у слепом вођи. У овој скупини налази се, приближно, од 12 до 13 одсто народа.

Четврта народна прича о политици је у ствари прича без политике. У овој причи нема ни политике, ни политичара, они не постоје. Нажалост, политичари узвраћају истом мером, за њих не постоји народ из ове скупине. За овај народ нема никаквих промена, шта год се дешавало, ма колико се мењали политички системи, ма ко био на власти, њима је свеједно, њима је увек и заиста лоше. Промене их не додирују. Увек кубуре са животом. Кажу сами, да им ни Бог не може помоћи. У овој скупини налази се око 14-15 одсто народа.

На крају шта рећи осим да стереотипи као априорне, непорециве и непроменљиве истине свима одговарају. И народу, јер зна без икаквог посебног труда. И аналитичарима јер истину добијају на тањиру. И политичарима и политичарским пропагандистима јер имају параметре са којима могу да манипулишу. У нас, аналитичари и политичари, али и народ сам, исписују Библију сиромашних (Biblia pauperum), у ствари политичку библију за сиромашне духом.

Политика није ништа друго до ми сами гледани кроз огледало које још и увећава, каже Данијел Борстин. А о политици и о нама бољи су стереотипи од било којег друкчијег приступа. Стереотипи су добри јер нас ослобађају (болне) потребе за размишљањем, о политици и нама!

социолог