Знаћемо како је заиста било тек кад ми победимо. Дотле важи њихова историја и њихова истина. Ваљда је тако зато што је лакше мењати прошлост него садашњост. И кад год је промена садашњости била нужна, а ми немоћни, ишли смо за лакшим, за променама онога што је прошло и о чему само наивни мисле као о непроменљивом. Потомци „на овим просторима” увек изнова бију битке својих предака. Само они који не знају за дијалектику историје могу да помисле да су наши преци били своје битке због нас њихових потомака.

У овим временима као да улазимо у фазу честе смене изборних победника. И баш је ту шанса за промену историје. Кад год дођемо на власт ми постајемо победници, свугде и за свагда или барем док смо на власти. Не зна се за кога је наша победа значајнија, за нас сада, за наше потомке или за нашу прошлост. А знамо да најмање труда тражи победа у оном што је већ било и прошло. Ми не дамо да прође. Тако је то одувек, јер ми се одувек делимо. Деобе до крви су наша судбина.

Наша историја је доказ наше победе. А да би то била, мора да постане наша. У томе се прво почне са истрагом трагова њихове прошлости. Скинути и згазити њихова знамења, па потом улице да добију имена наших људи и наших светиња, онда да се запусте њихови гробови и од њихових светишта направе ђубришта, па да се потраже „наши гробови”, па да ми подижемо наша светишта, па да васпоставимо датуме из наше историје, а ако нам ту нешто недостане онда је ту наша црква која не оскудева у свецима... Да, ту је и политичка и судска рехабилитација наших, а ту су и захтеви да се суди њиховим. Да се разумемо, не мислим на рехабилитацију невиних и на осуду кривих. Мислим да је злочин злочин, ма ко га вршио. Злочинац је злочинац и када је „наш”. Злочин је злочин и када се десио јуче и ономад и пре 66 или 68 година. Не мислим на суд у којем публика изиграва пороту и аплаузима и виком проглашава криве; разликујем судску од политичке а обе ове од научноисторијске рехабилитације људи и догађаја.

Опште је правило да су велике политичке промене праћене променом идеолошких знамења и политичких симбола. Метафора за последњу велику промену политичке карте Европе јесте „пад берлинског зида”. Међу нашим „догађајима промене” мени је на тај европски догађај највише наликовао оном, од пре неколико година, скидању звезде петокраке са зграде Скупштине Београда. Нешто нисам у годинама да бих могао да се сетим како је било комунистима када су постављали звезду петокраку, али се сећам како су је демократе скидале. Није то баш ишло лако оном момку који је обављао тај историјски посао. Сећам се и радости посматрача. Шта ли је сада са том звездом? Пошто ли је парченце?

Да би наша победа била убедљивија, а њихов пораз видљивији, мора много тога да се релативизује. Па тако окупација баш и није окупација, а ослобођење и није ослобођење. Ако је сарадник окупатора наш човек, онда је јасно да он није сарађивао са окупатором већ је с радошћу чекао да се окупатор замори од окупације. Том сарадњом наш човек само је чувао свој живот „и свој народ”. А ослободиоци, „они су сишли са планина”, „нису ослободили Београд већ су заузели Дедиње”, а у „прекомерну употребу силе” ваљда нико и не сумња. У ово се уклапа и „надметање” у броју жртава и погинулих уопште. Када се саберу бројке наших и њихових жртава – онда је то више од тадашњег броја становника.

Имена улице су сведоци „наших” победа, сокаци су нешто отпорнији. У Новом Саду су две улице 19 пута мењале име. Од београдских улица само 30 сачувало је своја имена из 1872, иако је свако друго – име неке историјске личности (додуше међу њима је најмлађи Кнез Михаило). И само два примера. Преподобна краљица Наталија (Кешко) замени неподобни Народни фронт, што оћута у тој улици смештен (доскора и мој) Институт друштвених наука, расадник кадрова политичког врха Србије (на обе стране). Главну улицу доби развратни јој муж Милан који замени све српске владаре (да неко не помисли да је међу њима и Тито). То што је, на пример, тај краљ покрао свој рођени народ, то што је улице масовно по Србији (и синдикални трг у Београду) добио Никола Пашић до сада наш највећи корупционаш (ушао у политику без марјаша, а сину Раду оставио милионе) –ником ништа. Ништа, осим наука који саопштава онај социолог Басара: „Ако хоћете да знате куда ветрови дувају, каква је тренутна (друге и нема) српска политика, па чак и то ко је на власти – читајте имена улица”.

У једном од објашњења појаве вампира каже се да се повампири човек који не може да се смири у гробу, не дају му живи или је њему остало да посвршава још неке послове. Ако је тако, а што не би било, онда смо ми вампирски, а не небески народ.

Моја покојна нана је говорила да су партизани донели три добра: уништили су буве, растерали вампире и одузели имања (да се народ не мучи!).

Ових дана не могу да се изборим са бувама, земљу су вратили и онима који је никад нису имали, вампира све више, а глог све ређи!

социолог