Сенка сумње лебди над капитализмом од његовог настанка. Као да се последњихмесеци у свету и појачава. Што је жешћа криза неолиберализма то се све природније, додуше још увек бојажљиво, пробијају гледања да треба тражити некапиталистичку алтернативу. О томе код нас пишу социолози, а не правници и економисти.

Скоро су у „Политици” З.Видојевић и В.Вулетић отворили питање алтернативе, а Ј. Бакић је јасно маркирао „олигархијску превару” тј. чврсту везу домаћег крупног капитала и политике. ЕУ јесте у кризи, али је њена нестабилност још увек непрогресивна. Зато што још нема светла у тунелу, нити развијене нове некапиталистичке визије пожељног друштва.

Иако разни технолози препоручују козметичке поправке капитализма, нико не предлаже темељни ремонт система. Двадесет први векјош није стекао свог Маркса. Ако пропадне евро, хоће ли се урушити капитализам? Још нема организованих група које би погурале ову промену нити има интелектуалаца који би је осмислили.

Капитализам је за сада успешно вакцинисан зато што је отпор расут и децентриран. У неорганизованом антикапитализму мало је неумрежених независних критичара. Већина интелектуалаца је умрежена и плаћена, а већина радништва страхује од губитка и најгорег радног места. Медији су лојални јер живе од спонзора. Све се плаћа, па чак и критика капитализма. Има ли неутилитарних антикапиталистичких актера? Има.

Одавно је речено да групне актере промена треба тражити само међу онима који немају шта да изгубе осим окова. То су незапослени, студенти и пензионери, пре него радници који страхују од отказа. Наравно да то нису студенти Мегатренд универзитета него Филозофског факултета, нису то привремено упослени код нових капиталиста, нити невладини интелектуалци са спискова иностраних и домаћих спонзора. У периферијском капитализму важи правило: „Чији хлеб једем, његову песму и певам”. Зато што се регрутују „поштени плаћеници” зависни од спонзора, домаћа мисао о друштву је постала технологија за усавршавање постојећег. Хегемони меркантилни морал гуши алтернативни потенцијал хуманистичке интелигенције.

Најгрлатији желе само да капитализам хуманизују. Али то није алтернатива, као што није ни оно што траже угрожене националне групе. Оне сањају о чистој националној, а не о сигурној социјалној држави. Још су безалтернативнији попови, присутни на славама тајкуна, а не на штрајковима. Понајмање се социјална алтернатива може очекивати од политичких партија јер готово све имају своје капиталисте мецене. А тек од власти не треба ништа очекивати.

Ни млади не носе солидарност у надама јер одавно нема оних који би их подучавали да капитализам није судбина. Нису заражени алтернативним вирусом јер је сан о свом дућану свуда потиснуо солидарност. А постмодерна и национализам су нашу омладину додатно вакцинисали од алтернативе.

Привид о безалтернативности капитализма већ 20 година је реалност, али не и умност. Као да нам је потребна лаж о коначно досегнутој демократији да би поднели истину о опорој реалности у којој живимо. Једнозначној послекомунистичкој есхатологији нужна је алтернатива. Она се лагано пробија, иако ретка трезвена оспоравања тезе о дефинитивном ослобођењу после 1989. још стоје у сенци ватреног прихватања ЕУ.

Безалтернативност је у темељу апсурдна, али је важно упориште фикције о коначном тријумфу капитализма. Мисаона носивост ове тезе је крхка јер сужава хоризонт смисла. То је привид који намећу владајуће класе. ,,Мислити безалтернативност” значи сасвим рђаво разумети историју. У историји ништа није коначно, а безалтернативност је мирење са границом, забрана прекорачења. То је рушилачко, а не стваралачко мишљење јер доводи у питање надлежност ума. Али није неотклоњиво. Услов измене света је промена представе о свету, писао је Маркс. Тумачење и мењање света су нераздвојиви. Зато не треба пристајати уз хегемони епохални безалтернативни филозофскоисторијски удес, него га ваља разарати. То је захват по средини, удар у језгро владајуће идеологије. Ако хоћемо да мењамо садашњицу морамо мењати прошлост.

Некапиталистички режими из 20. века припадају неповратно прошлости, али о антикапитализму још није речена последња реч. Иако још нису осмишљене нове верзије некапиталистичког живљења 21. века, криза неолиберализма недвосмислено показује да је безалтернативност наметнута фикција. Горе речено не припада превратничком него историјском мишљењу.