Jedan od razloga zašto je predizborna kampanja toliko dosadna je što o rešivim dilemama postoji prećutni konsenzus, dok se ono malo korisne debate vodi oko nerešivih problema poput korupcije, visokih plata ili Kosova. Za to su delom krive stranke, ali najveća odgovornost je na biračkom telu koje voli velike teme i veruje da politička volja stvara čuda.

Jedna od manje prominentnih tema oko koje se u suštini svi slažu je i ona o velikom potencijalu srpske dijaspore. U tipičnoj predizbornoj priči, jedna od najvećih tragedija srpskog društva je što su zemlju napustili najbolji. Međutim, sreća u nesreći je da, kao rezultat ove masovne emigracije, u dijaspori čuče mnogobrojni imućni investitori. Nova vlast će od prethodnih biti bolja jer će uspeti da ove investitore namami u Srbiju – ako bi se sa tim ljudima bolje povezali i ako bi im bolje objasnili šta se u Srbiji dešava, oni bi shvatili da se ulaganje u Srbiju isplati.

Preterivanja počinju već sa samim brojkama – dok se u Srbiji priča o stotinama hiljada fakultetski obrazovanih koji su zbog Miloševića napustili zemlju (u to vreme u celoj Srbiji fakultetski obrazovanih bilo je manje od pola miliona a neko je, valjda, i ostao), u zemljama gde su ovi otišli cifre i nisu tako velike. Prema američkim podacima, u celoj SAD postoji manje od 280.000 pojedinaca (starijih od pet godina) koji kod kuće pričaju srpsko-hrvatski, što, imajući u vidu da u toj grupi nisu samo Srbi, srpski broj stavlja na verovatno ne znatno više od 150.000.

Međutim, čak i kad bi broj bio daleko veći, ideja da će njihove investicije u budućnosti značajnije da se povećaju je u suštini jedna iluzija to jest još jedno na listi čuda koja se nikad neće dočekati.

Razlog za to je, prvo, što veliki broj naših ljudi u inostranstvu, uključujući i mnoge koji imaju dosta para, jednostavno nisu preduzetnici i ne pada im na pamet da investiraju u bilo šta osim u nekretnine i finansijske instrumente (hartije od vrednosti, štednja). A s druge strane, dobar deo onih koji jesu preduzetnici emigrirali su upravo zato što o Srbiji imaju jako loše mišljenje. Oni kod kojih to nije slučaj verovatno su već ionako investirali, što će reći, voće sa najdostupnijih grana je odavno pobrano, a ostalo je eventualno još nekoliko kiselih voćki na vrhu krošnje.

Kako to kod nas obično biva, i predstava o srpskoj emigraciji se sastoji iz krajnosti koje bez problema koegzistiraju, neretko u jednoj istoj osobi. S jedne strane, tu je mit o Srbima koji u inostranstvu žare i pale, našim studentima bez premca na vrhunskim univerzitetima, i Guglu u kojem sve vrvi od srpskih milionera. S druge strane, tu je i tobože trezvena varijanta po kojoj Srbi u inostranstvu jure u zavičaj da poprave zube i provode dane nemilosrdno eksploatisani i pritisnuti računima, kreditima i lažnom ljubaznošću.

Odnos matice i dijaspore je uvek pomalo komplikovan, jer obe strane suočava sa alternativnim sudbinama: šta bi bilo da je bilo – da se u nekoj tački odlučilo da se ide to jestostane. Pošto čovek ima snažnu potrebu da racionalizuje sopstveniizbor, to se neretko završi tako što se druga strana vidi kao manje vredna – ljudi u matici obično kao nesposobni, a emigranti kao nesrećni. Cela ta emotivna komplikacija i nije nužno idealan početak biznisa.

Ljudi priželjkuju odlazak u inostranstvo jer u domaćoj sredini neće ili ne mogu da se prilagode. Ta neprilagodljivost može da bude rezultat većih ambicija ili intelektualnih potreba, ali i nerealnih očekivanja i ocene sopstvene vrednosti i značaja. Više puta sam se susrela sa žalopojkama za srpske pojmove relativno uspešnih pa i privilegovanih ljudi koji umišljaju da bi na Zapadu bili cenjeniji i živeli daleko komfornije; često se sa nekom vrstom razumevanja citira i podatak Svetskog ekonomskog foruma po kojem je Srbija u samom vrhu po broju obrazovanog mladog sveta koji želi da emigrira. Pošto u svetu postoji bar jedno sto zemalja koje su gore za život od Srbije, taj podatak govori daleko više o relativnoj nezrelosti mladog sveta u Srbiji nego o objektivnom odsustvu perspektive. Što zapravo uopšte ne iznenađuje jer se uspesi mladih toliko naduvavaju da bi bilo pravo čudo ako svaki malo bolji student ne bi bio razočaran ako ga na završetku fakulteta ne dočeka pripadajuće rukovodeće mesto.

Mnogi Srbi koji žive u inostranstvu su emotivno vezani za Srbiju, pa otuda i milijarde dolara doznaka i posete i godišnji odmori. Ali neke velike dodatne investicije iz dijaspore teško da će stići, osim ako se Srbija preko noći ne preobrazi u investicioni raj, a u tom slučaju doprinos dijaspore bi ionako bio zanemarljiv.

*Doktor psihologije