Недавно је објављена вест да је један дванаестогодишњак детектован као озбиљан зависник од коцкања, а чињеница је и да су игре на срећу, од гарантованих згодитака које обећавају телевизијске емисије, преко штампаних медија који се просто утркују понудом награда, данас постале нека врста продужене руке лутријских система. Треба још поменути мини коцкарнице и све развијеније електронске лото и бинго механизме и констатовати да се суочавамо са својеврсним културним феноменом. Градске улице које су одувек биле поприште симболичког одмеравања између различитих животних стилова, данас, са коцкарницама и кладионицама на сваком ћошку као местима новог друштвеног окупљања, представљају богат материјал за културолошку анализу владајуће друштвене климе.

Ако се остави по страни чињеница да незапослени народ у коцкању и клађењу види не само начин да заради новац већ и да прекрати време, ове праксе на посредан начин уводе у оптицај појам правде утемељен на категорији једнакости. Пред лицем случајности сви су, наиме, једнаки, а правда је садржана управо у могућности да без обзира на индивидуалне разлике, чак и најгори, најслабији, најмаргиналнији освоје добитак и тиме се легитимишу као победници. Принцип коцке се појављује као начин да се концепт друштвене елите, макар накратко, развласти свог садржаја, омогућавајући својеврсни тријумф једне имагинарне једнакости, иначе, немогуће у стварности.

У земљи у којој је, макар декларативно, један од приоритета борба против све ширег таласа сиромаштва, а број незапослених нема тенденцију смањивања, већ напротив, расте, извесно је да људи све мање поверења поклањају институцијама државе која се заогрће конкурентском логиком, транзиционим процесима приватизације и реновираном идеологијом личне иницијативе. У култури у којој се фантазам брзог богаћења промовише као сасвим легитиман начин за уређење живота, а тајкуни добијају шансу да своју финансијску моћ трансформишу у политичку, логика игара на срећу, за многе невољнике који су схватили да су сасвим безначајни играчи у партији са великим улозима, постаје модел својеврсног ,,принципа наде” у којем се, осим начина да се испражњени простори смисла испуне неким садржајем и структурише време намењено разоноди, крије жудња за успостављањем какве-такве социјалне правде.

За разлику од тзв. епохе протестантске етике раног капитализма, у којој је лично постигнуће представљало истовремено не само гарант успешности заједнице већ и начин на који се индивидуа препоручивала општој идеји добра утемељеној у вери у Бога, савремена епоха, управо у феномену ,,бинго логике”, као да недвосмислено поручује да је заувек завршено са класичним појмом ,,заједнице”, исто као и с надом да се личним залагањем, марљивошћу и умећем може креирати сопствена судбина.

Организовани у неку врсту скоро професионалног клуба, кладионичари, исто као и принудни коцкари којих је све више, представљају својеврстан одговор владајућој друштвеној и политичкој клими, у којој се социјалне разлике између све богатијих махера блиских центрима моћи, са једне, и све сиромашнијег радног народа, са друге стране, свакодневно продубљују.

Умножавање кладионица као места новог друштвеног груписања, заводљива понуда ТВ коцкања која су постала нека врста софистицираног електронског џепарења, обећање бројних награда које ће нас стрефити без икаквог личног ангажмана, лудило за лутријама које обећавају бољи живот и безбрижну будућност представљају израз одсуства поверења у друштвене институције.

Одустајање од игара надметања, које прати или уверење да је све већ ,,намештено”, или стрепња пред губитничком квалификацијом, само сведоче о базичном урушавању вере у постојање света који се организује према вредностима врлине, личног квалитета или вештине препознате у међусобној комуникацији. Такође, све слабије инвестирање енергије у игре изражавања зарад перманентног и обавезујућег императива социјалне и личне мимикрије, у друштвеној клими која показује да смо заправо једни другима све мање тема и све мање занимљиви, представља плодно тло за помаљање поменутог феномена.

Јер коцкање и клађење, исто као и различите варијанте компјутерских игрица, суштински нису игре сцене, огледала, двобоја, витештва, одмеравања или социјалног изазова. По својој природи игре су заправо усамљеничке и нарцисоидне. Да ли то значи да је рачунање са заносом који ће подржати неку политичку или културну визију и тиме реновирати концепт res publica, беспредметно, у оквиру културе у којој су клађење и коцкање постали залог сваког поимања будућности?

културолог