Недавно смо на ТВ-у видели као изгледа једна „примитивна, нецивилизована и дивљачка” традиција земље попут Авганистана, не по томе што нас светски медији перманентно убеђују да је талибански сој језив и да представља последњи реметилачки фактор у једном „готово најбољем од свих светова”, већ по томе како се тамо третирају жене.

Осим што су сагласно трибалистичким законима принуђене да иду у буркама, потпуно покривене, на приказаном снимку види се да их мушкарци третирају лошије него псе: шутирају их, шамарају и гурају, а уз прилог смо чули да, сагласно тамошњим законима, сакаћење или чак и убиство жене због неверства не подлеже никаквим законским санкцијама. Али хвала богу, Авганистан је далеко, а ми живимо у Србији.

Као што смо се вероватно уживели у фантазам да смо једна модерна и цивилизована земља, у којој не само да су такве ствари искорењене, већ се веома води рачуна о заштити жена (иако је много воде морало да протекне интернационалном реком Дунавом, док предлог Националне стратегије за равноправност полова, коначно није ушао у скупштинску процедуру). На то наше самољубље свакако су утицали и скандалозни „случајеви” декадентног Запада, у којем је светску јавност одскора потресао монструозни „три у један” (отац-супруг-деда) аустријанац Фрицл, који је са рођеном ћерком изродио седморо деце.

На све учесталије вести из домаће „зоне сумрака” црних хроника, као и на све већу видљивост проблема насиља у породици као и пораста насиља над женама, доскора смо реаговали приватним згражањем или остајали потпуно умирени у својим домовима, знајући да о једном аспекту ових проблема брину стручњаци окупљени око пројекта „Сигурна кућа”.

Али отрежњење је стигло недавно. Због све чешћих случајева тешког насиља у породици, сексуалне злоупотребе деце и силовања – у Србији су само у првих шест месеци силоване 54 жене, што ће рећи мало више од једне недељно (од којих осам девојчица и 13 адолесценткиња, а сматра се да је стварни број жртава много већи) Б92 је отворила ову тему, објавивши не само одредбе закона већ и невероватан податак да су у 70 одсто оваквих криминалних случајева изречене најмање могуће законске казне, односно, како се то стручно каже, казне које су у границама законског минимума!

закон каже да се силовање кажњава казном од две до дванаест година, односно, уколико је силовање извршило више особа, ако је извршено на нарочито свиреп начин, ако су настале тешке телесне повреде, уколико је силована особа млађа од 18 година, или је силовање довело до трудноће жртве, казна је од три до петнаест година затвора. У случају да је силовано дете до 14 година, и у случају смрти жртве, силоватељ добија од пет до осамнаест година затвора.

Иако се најпре стручњаци слажу да је закон недовољно оштар, а пракса изрицања најблажих казни скандалозна, и иако се озбиљно ради на промени закона и на увођењу чак и таквих мера као што су кастрација или давање одређених хормоналних инјекција, чини се да је ипак скандалознији од свега опис овог језивог кривичног дела.

Најпре, може ли уопште бити силовања које није свирепо? И шта је уосталом „нарочито” свирепо силовање? Да ли писци закона заправо „степенују” ову тешку (за неке и једну од најтежих) повреду интегритета и достојанства жртве, тако што знају да опишу силовање које не претпоставља „тешке” телесне (и душевне) повреде? Да ли сходно овим одредбама, можемо да закључимо да законописци сматрају да је могућно да жртва буде и „само мало силована”? Да ли је уопште важно колико година има жртва? Да ли стерилан или предострожан силоватељ, који, на пример, напаствује жену која случајно користи контрацептивна средства, може да рачуна на мању казну? Да ли се тек у случају смрти жртве претпоставља изрицање максималне казне од само 18 година? Зар, у крајњој линији, није свако силовање заправо једнако смрти? Зар овако написане одредбе закона не претпостављају маневарски простор за институт „олакшавајућих околности”? И коначно, зар њих уопште може и сме да буде када је у питању силовање?

И мада се у тексту закона користи реч „особа” а не реч „жена”, и иако су углавном жене жртве силовања, не морамо бити ни правници нити женског пола да бисмо због прикривено мизогиног карактера ових одредаба закључили да у њиховом писању сигурно нису учествовале жене. Да би закон ваљао, морао би да има само једну одредбу: за силовање најтежа казна (40 година?). Да би био усвојен, женски део Србије мора да покаже иницијативу. Усвајање Националне стратегије за равноправност полова можда је први корак.

културолог