Овогодишњи божићни пост београдски аласи дочекали су са незапамћено ниским водостајем Дунава,а риба се олењила па им се мање заплиће у мрежу. Ипак, не жале се и у просеку дневно из реке извуку пет, шест килограма рибе. Јесте да за овај излов морају квасити руке и ноге, расплитати и ширити мреже по цео дан, али исплати се, кажу, јер љуљушкање у чамцу им поред здраве хране и просечне зараде доноси и душевни мир, какав ретко где могу наћи у ужурбаном Београду. У малени чамац, између гомиле мрежа, којекаквог алата и дунавских шкољки, дугогодишњи аласи браћа Ренато и Душан Грбић сместили су јуче ујутру и репортере „Политике”.

Заједно смо се отиснули насред ветромузбуркане реке у риболов у близини Панчевачког моста. Варљиво сунце давало је привид топлоте, али хладни Дунав запљускивао је ноге, ледио прсте и пркосно стављао до знања да се до његовог богатства не може баш лако доћи. Нервирао је аласе гомилом пожутелог лишћа које се с јесени уплиће у мрежу, али и грејао им душе ретком врстом улова који се само у овом периоду може извући из Дунава.

– Видите ове моје лепотане, ову мрежу сам правио сам, никад је не купујем. Зато ми је, ваљда, овако берићетна па ми је донела пет манића. То је једини речни бакалар, може се ухватити само три месеца у години када је температура воде нижа од десет степени, иако је дунавска, има укус морске рибе. Јединствена је и веома мудра. Појављује се сада јер њен непријатељ шаран, који је једе, сада одлази у кртог, дубока и муљевита места, да презими. Сви шаранчићи наређају се једни на друге, као сардине, не мрдају и тако се греју до пролећа – објашњава Ренато, успут милујући и љубећи ретког манића.

Како је почео да извлачи мрежу постављену претходне ноћи поред трећег стуба „Панчевца” узбуђење је кренуло да струји жилама аласа са петнаестогодишњим стажом. Хитро је одбацио рукавице да лакше повуче плен, не хајући што му вода леди прсте.

– Купио сам недавно и одело за рибарење на мору. Коштало је 250 евра. И ових рукавица имам гомилу, па их опет не носим. Шта ће ми, како онда да помилујем рибу. Са њом мора нежно, као са женом. Да се не повреди и не покида мрежа. Ма, мало нам је хладно кад сквасимо прсте, а после утрну и не осећамо их. Сад када сам помазио једну од најлепших риба, манића, топло ми је око срца. Река лечи све, ово је живот – сијао је од задовољства Ренато.

Старији брат Душан проверавао је осталих пет мрежа које су расплели низ Дунав. Излов је био позамашан, али ни у једној није било трага од кечиге. Нестале су, каже, у последње време.

– То је риба која мигрира, молимо бога да се врати. Ништа Београђани тако не воле као гулаш од филета кечиге, а нема је ни за лек. Све што изловимо спремамо у Ренатовом ресторану, на обали испод „Панчевца”. Бацамо на роштиљ свеже речне плодове, малтене још окупане Дунавом. Како је почео пост, упркос кризи, суграђани све више долазе на рибљи мени. Сада се једе такозвана зимска риба, манић, смуђ, шаран, а јеловник обавезно зачинимо и бифтеком од сома. Време нас служи, не маримо за пад водостаја. Једино што се сомови већ данима не хватају у сенкер, мрежу са обручима за крупније комаде. Не знам шта би то могло да их тера – забринуто је по глави пребирао тродеценијско аласко искуство стари речни вук Душан.

Д. Ј. С. – А. К.