Најстарији престонички трговински ланац „Јабука” прославља ових дана 61. рођендан. Основан 1948. године, некада је имао више од 60 продајних објеката, а данас потрошачима нуди робу у тридесетак радњи. Приватизована пре четири године „Јабука” се полако опоравља, отварањем СОС маркета увећава промет и труди се да ухвати корак са другим трговинама. О томе како послује у време кризе, са којим се проблемима суочава и какви су планови за будућност, за „Политику” говори Милорад Мишковић, генерални директор овог предузећа већ дуже од 20 година.

Који део београдског тржишта „Јабука” данас заузима?

„Јабука” је недавно држала свега 1,5 одсто престоничког тржишта, али појавом СОС маркета успели смо да покривеност повећамо на око два одсто. Имамо укупно 35 продајних објеката, од тога 12 СОС маркета. То су углавном продавнице површине од 100 до 200 квадратних метара, а имамо и један мегамаркет на Звездари површине 1.000 квадрата. Укупни продајни простор „Јабуке” је 11.500 квадрата.

Шта се променило у „Јабуци” од када је приватизована? Колика је просечна плата?

Просечна плата у „Јабуци” износи око 26.500 динара. У фебруару 2005. већински власник постао је Ђорђе Ницовић, који данас има 83 одсто акција, а 10 до 12 одсто поседују радници и пензионери. Фирма је пре приватизације била губиташ, а после промене власништва почела је добро да ради. И није било отпуштања радника. Годишње реновирамо по десетак објеката и још пет није обновљено. Осавремењен је и возни парк. Стари камиони са цирадама, замењени су новим возилима са „термокингом” што омогућава одговарајуће температуре за транспорт хране. Осавремењен је „Јабукин” супермаркет на Бајлонијевој пијаци и купљен објекат од 350 квадрата на Цераку.

Да ли су у „Јабукину” малопродају укључене и друге фирме Ђорђа Ницовића, власника?

Они су наши значајни снабдевачи и захваљујући тим предузећима успевамо да опстанемо. Фирма власника, „Ницко аграр” из Банатског Брестовца снабдева нас воћем и поврћем, па тако јабуке „ајдаред” продајемо за свега 19 динара, што је најјефтиније у Београду. Из истог разлога потрошачима нудимо и кромпир за само 17,50 динара. Још једно предузеће Ђорђа Ницовића, ПИК Бечеј снабдева нас смрзнутим поврћем, а млинско-пекарска индустрија „Напредак” из Велике Плане, хлебом који кошта 23 динара. Ове фирме омогућавају нам да преживимо.

Промет у трговини је због кризе умањен између девет и 15 одсто. Каква је ситуација код вас?

Пад промета у „Јабуци” због кризе је 11 одсто, али зато СОС маркети веома добро послују и профит у њима је увећан чак 50 одсто. Примера ради, у мају је промет у СОС маркетима износио око 45 милиона динара, а сада се повећао на 90 милиона.

Како после шест месеци од отварања послују СОС маркети?

Тих 12 продавница за социјално угрожене суграђане праве већи промет него преосталих више од двадесет објеката „Јабуке”. У њима се свакодневно снабдева око 100.000 наших суграђана. Зато имамо у плану и да „Јабукин” супермаркет на Бајлонијевој пијаци претворимо у СОС радњу будући да у центру града немамо такву продавницу. Најниже цене у граду у овим радњама су последица ниских маржи које износе од пет до осам, а највише десет одсто. У другим „Јабукиним” радњама марже су од 25 до 30 одсто. СОС маркет је зато наш највећи трговачки бренд.

Да ли имате дугова према добављачима?

Да. „Јабука” дугује добављачима око 200 милиона динара. Тражили смо од банака 100 милиона, али нажалост, нисмо успели да добијемо кредите владе за неликвидност. Чудно је да су предност имали поједини трговински ланци из иностранства, а не домаћи. Зато настојимо да сами измиримо дуг према добављачима. Како наш укупни месечни промет износи између 130 и 140 милиона динара, месечно дуговања умањујемо за по 30 милиона и за неких пола године ћемо исплатити све добављаче. Неки од дугова су, нажалост, стари и по шест месеци. Али, у СОС маркетима који одлично послују добављаче исплаћујемо тачно у дан. Хлеб, млеко и месо плаћамо на 30 дана, а друге артикле на 60 дана.

Како опстајете на тржишту? Како се борите са конкуренцијом, а како за потрошаче?

„Јабука” има верне и одане купце. Нове привлачимо акцијским снижењима, ниским ценама и побољшањем услова трговине. Када су пре неколико година сви трговци укинули чекове, ми нисмо.

Што се тиче конкуренције, увек је добродошла, али лојална. Већ смо десетак пута конкурисали за локације у Новом Београду, нисмо успели да их добијемо јер локална самоуправа није било расположена за то иако смо понудили услове као и други трговински ланци. Иако већ имамо продавнице у блоковима 30 и 44, као и на Бежанијској коси, желимо да се проширимо јер се у Новом Београду обавља највећи трговински промет.

Зашто нисте увели приватне робне марке, као што су урадили сви остали трговински ланци?

Намеравали смо да направимо своју робну марку, али смо од тога одустали јер нисмо успели да се договоримо са произвођачима хране. Таква роба је најјефтинија, али недовољно доброг квалитета. Ми смо хтели наш производ који би био најјефтинији и доброг квалитета, али у томе нисмо успели.

Постоје ли планови о ширењу „Јабуке” изван Београда?

Не, „Јабука” не намерава да се шири изван Београда, а никада нисмо ни имали објекте изван престонице. Али, то не важи када је реч о нашим СОС маркетима. Имамо више од 50 захтева из градова у Србији да отворимо радње за угрожене становнике. Преговарамо са Панчевом и Румом, а један смо већ отворили у Инђији. Поједине општине, попут Медвеђе бесплатно нам нуде објекте, али не можемо да им изађемо у сусрет јер би тамо због транспорта било немогуће одржати ниске цене.

Како је изгледала „Јабука” пре 20 година када сте дошли на чело овог предузећа?

„Јабука” и ја смо вршњаци, обоје смо '48. годиште. Овде сам више од две деценије и много тога се променило. Тада се највише робе продавало на пијацама, а имали смо и двадесетак монтажних објеката. Радници „Јабуке” би спајали по три тезге и продавали воће и поврће. Зелениш је тада са око 50 одсто учествовао у укупном „Јабукином” промету, а данас тај проценат износи између шест и седам.

Временом смо прешли на систем зиданих самопослуга и развијали малопродајну мрежу у граду. Али, највећи квалитет који је „Јабука” још тада имала је наш модеран централни магацин у Улици светог Николе са виљушкарима и лифтовима, површине 3.500 квадрата.

Шта планирате у наредном периоду?

Приоритет нам је да поправимо ликвидност како бисмо наставили са улагањима. Затим, планирамо ширење СОС маркета и отварање „хард” дисконата. То ће бити радње у којима ће цене бити свега три или четири одсто више него у СОС маркетима, а у њима ће моћи да пазаре сви грађани. Надам се да ће „Јабука” успети да се избори са садашњим проблемима и да ће остати једини београдски трговински ланац који је преживео све недаће у последњих 20-30 година.

Стефан Деспотовић