Модел избора градоначелника, реалне и природне територијалне границе локалних самоуправа, извори финансирања, пренос надлежности са републике и расподела овлашћења између градова и њихових општина питања су која су се досад у Србији разрешавала према томе какви су тренутни политички интереси снажније странке. Чим би се променио однос снага, партије су спремно скакале себи у уста и залагале се за нешто сасвим супротно својим ранијим ставовима. Редак случај да су о овим дилемама расправљали политиколози и покушали да предложе дугорочно одржива решења, најбоља са становишта теорија о управљању великим системима, може се наћи у студији „Подизање капацитета политичких институција града Београда” групе аутора махом са Факултета политичких наука.

Главни град често се назива „државом у малом”. Професор др Славиша Орловић, један од аутора студије, даје „скромнију оцену” величине и сложености Београда – према његовим речима, то је практично регион.

– У Београду живи 21 одсто популације земље и 40 одсто особа са вишим образовањем, они створе 35 одсто бруто друштвеног производа. Специфичност главног града је спутана тиме што наши закони предвиђају само један модел локалне самоуправе – каже професор Орловић.

Ефикасно управљање Београдом зависи од тога колико ће надлежности република пренети на град, али и од прецизирања односа унутар извршне градске власти.Снажење извршне власти, што би повећало њену одговорност у очима бирача, мора бити праћено ширењем њених овлашћења, као што су доношење регионалног просторног плана, образовање нових инспекцијских служби, оснивање средњих и високих школа, вођење сопствене службе за запошљавање и матичних књига, што би статутом било поверено општинама.

Један од модела за јачање извршне власти је и непосредан избор градоначелника. Тако су се први људи градова и општина бирали од 2004. до 2008. године али, због препирки градоначелника са скупштинском већином из редова других странака, власти су често биле блокиране.

– Београд је ипак особен и мало је вероватно да градоначелник овде нема иза себе већину одборника. Грађани и даље верују да се градоначелник бира непосредно и да јеодговоран за све, а истовремено он нема овлашћења за која бирачи претпостављају да су његова. Непосредно изабран градоначелник био би директно одговоран грађанима и мање би зависио од страначких договора, који су неретко чиста трговина. Могуће је задржати посредан избор, али то би подразумевало другачију улогу Градског већа или његово стапање са Градском управом. Садашњи систем, са градоначелником, његовим помоћницима, менаџером, архитектом, Градским већем, секретаром Градске управе и градским секретарима, није рационалан – оцењује професор Орловић.

И кад би био рационалније устројен, да би функционисао, градски систем мора имати додатне изворе финансирања, али и више новца који би се обезбедио укидањем субвенција јавним предузећима где год је могуће и увођењем партнерства са приватним предузетницима.

– Овогодишњи буџет Загреба за 800.000 становника је милијарду евра, Београд на располагању за готово 2.000.000 људи има 730.000.000 евра. Као и Загреб, наш главни град би требало да има право расписивања приреза на порез на доходак од, рецимо, 30 одсто. Загреб је на Лондонску берзу емитовао обвезнице јавних предузећа док нама то закон не дозвољава. Оно што бисмо могли да учинимо по већ важећим законима јесте стварање партнерства са приватницима, какво у рудиментарном виду имамо у јавном превозу. Концесију је Београд покушао да уведе пре неколико година за скупљање отпада, што значи да је република дала сагласност, али је град одустао. Тај облик партнерства са приватницима је најбољи јер омогућава заштиту корисника и контролу услуга – каже мр Љиљана Брдаревић, такође аутор студије, ангажована у програму за подстицање развоја општина УСАИД-a.

Не само град, већ и општине би требало да имају веће надлежности и изворне приходе. Сада, град сваке године додељује општинама никад унапред одређен део буџета, што им онемогућава планирање дугорочних пројеката. Тај удео би морао бити прописан законом, како је прецизирана расподела средстава између града и републике. Један од начина на који би општине могле стећи додатан новац је право да одређују своје стопе пореза.

– Извори финансирања били су различити од општине до општине. За Савски венац, на пример, град обавља сву комуналну делатност, он има и велики пословни простор. Гроцка је у сасвим супротном положају по ова два параметра – објашњава мр Брдаревић.

Питање је, међутим, и да ли би све приградске општине требало да остану у саставу Београда. Како се наводи у студији, Младеновац и Лазаревац су можда већ зрели да буду самосталне јединице локалне самоуправе. У том случају, Београду би остало више новца за распоређивање.

В. Вукасовић