Уредно обучени, опремљени ранчевима и „наоружани” осмесима, малени становници лимених кућица у насељу Макиш ужурбано су корачали ка школском аутобусу. Нису желели да пропусте најмилији део школског дана – јутарњу вожњу пустим улицама – али ни прво седење у клупи после летњег распуста. Неки су, истина, преспавали вожњу и тренутак када се минибус паркирао испред осмолетке, док су други малишани наслоњени главама на прозоре у чуду посматрали колико се клинаца сјатило у школско двориште.
Први дан у школи био је краћи него обично, али и занимљивији, причају ђаци који су до прошле године живели у нехигијенском насељу испод „Газеле”.
– Дружили смо се и причали шта смо све радили на летњем распусту. Ја сам препричавао другарима авантуре са Аде. Мало смо певали и то је то. Али већ сутра ћемо да учимо – јадао се Албин, ученик другог разреда ОШ „Јосиф Панчић”. У контејнерском насељу Макиш, око Албина се брзо окупила дружина основаца али и старијих који су се хвалили како не морају да седе у ђачким клупама јер су своје часове давно „одрадили”.
Клинци су, међутим, сложно узвраћали да су срећни јер иду у школу и да ће када одрасту и, како тврде, добију све петице, бити фризери, аутомеханичари, возачи тркачких кола, певачи, доктори, морнари, глумци...
– Највише волим када бројимо бројеве на часу, а свиђа ми се и шта пише у српском. Када научим све што ме чека, постаћу најбоља фризерка – унапред се хвалила деветогодишња Анабела, док ју је за свега „два броја” већа другарица опомињала како су се договориле да буде докторица, а њој препусти улогу познате фризерке у крају.
– Не можеш ти да причаш у новине кад ниси ни била јутрос у школу јер си рекла да си болестна – бранила се Анабела, али је будућа фризерка истакла да је имала то право за разлику од дечака из суседног контејнера који у време одласка у школу није могао ни да устане из кревета.
Ђачка граја проломила се насељем па су из оближњег дуплекс контејнера знатижељно помолиле чупаве главице две сањиве тамнопуте девојчице са подигнута два прста с намером да пренесу своје утиске са првог школског дана. Брзо су се пресвукле у розе сукњице да би, како кажу, биле лепе пред наступ у медијима.
Све што су одсечно имале да кажу на питање шта раде у школи јесте да, ето, седе док се звоно не огласи.
Сложно су сви констатовали да воле школу и да се радују што ће после летње паузе опет бити са својим другарима. Живот им се, кажу, променио од када су се преселили из нехигијенске насеобине испод моста. Играње поред смећа, отпада и гомиле картона заменили су учењем у опремљеним лименим домовима. Није им више хладно док пишу домаће задатке јер кров не прокишњава.
Интересовања су се очигледно променила, али старе навике још нису – и даље босоноги трчкарају по барама. Не смета им ни што су оскудно одевени док дува хладан ветар.
Једино што им фали, па су се за помоћ на растанку обратили нашем фоторепортеру, јесте по сто динара да, како кажу, купе оловке.
Љ. Перовић