За десет година, ако се нађе 228 милиона евра за неопходне инвестиције у инфрастуктуру и технологију, Београд ће сакупљати 100 посто комуналног смећа. Имаће бар два рециклажна дворишта и постројења за третман свих врста отпада сем индустријског и фармацеутског, укључујући и погон за производњу енергије из кућног ђубрета. Престоничка домаћинства ће, наводе пројекције, у наредних 20 година одбацивати око 725.000 тона отпадака годишње и планира се да четвртина те масе буде употребљена за производњу енергије, речено је на међународном „Митеко” форуму о отпаду, енергетици и зеленој економији, који је јуче завршен.

– Од комуналног отпада могли бисмо да добијамо 10 мегавата топлотне енергије годишње, као и 80 до 90 мегавата грејне енергије. За толику количину енергије бисмо морали да потрошимо око 60.000 тона нафте, што изазива велико загађење околине – рекао је Филип Абрамовић, из Секретаријата за заштиту животне средине.

Због огромне потрошње класичних горива, чији су извори све празнији, и антиеколошких последица њихове употребе, конвенционална енергетика је постала неодржива. Перспектива је у претварању кућног смећа, које прети да нас загуши и потрује, у извор обновљиве енергије.

– Комунални отпад можемо да спаљујемо као енергенте у постојећим термоелектранама. У њима бисмо добијали осамнаест мегаџула по килограму отпада, што је осетно више него што имамо од лигнита. Употреба термоелектрана у те сврхе, међутим, пред нас поставља логистички проблем – како транспортовати отпад до постројења – казао је професор др Никола Рајаковић, са Електротехничког факултета.

Невоља са термоелектранама је што ове наше, чак и оне које су обновљене, већ сада испуштају у ваздух и атмосферу више угљен-диоксида него што је прихватљиво. Када би се у њима спаљивао комунални отпад, емисија тог једињења, штетног по животну средину, била би и већа, речено је у расправи на форуму. То је још један разлог због којег је препоручљивија варијанта, какву предвиђа и локални план управљања отпадом за Београд, да се на депонији изгради специјално постројење за прераду комуналног отпада у енергију.

– У таквим погонима је, како показују светска искуства, степен искоришћења отпада у процесу производње енергије двоструко бољи него у термоелектранама. Ту бисмо могли добијати 0,1 терават годишње, што није импресивно, јер целој Србији је потребно четрдесет теравата. Свету је неопходно читавих 17.000 теравата и то је страховито велика количина, из које се види какав удар на животну средину представља производња енергије. Какав год метод да применимо, користили фосилна горива или обновљиве изворе, производња енергије увек загађује и можемо само да минимизирамо лоше ефекте – напоменуо је професор Рајаковић.

Специјално постројење за прераду комуналног отпада, колико год еколошки безбедније од употребе термоелектрана у ту сврху, има и још неке лоше стране. Његова изградња у Београду вероватно би коштала између 130 и 150 милиона евра. У остатку Србије није извесно ни да би уопште могло бити подигнуто пошто ван престонице, у мањим градовима, с обзиром на мање количине смећа и велике рупе у мрежи сакупљања, не може да се рачуна на то да би погон имао довољно енергената за непрекидан рад.

Ни Београд, међутим, управо због тога што је велики град, па и много више урбанизован, није идеалан терен за инвестиције у изворе обновљиве енергије.

– Када улагачи дођу у Урбанистички завод Београда, морамо да признамо да не можемо да им понудимо ни локације ни инфрастуктурне услове. На пример, један инвеститор био је заинтересован за изградњу ветрогенератора, којима је, пре свега, неопходно место где ветар континуирано има довољну снагу. Идеја је била да постави пробно постројење на Лешћу, где се процењује да је ветар погодан. Али, на том месту нема потребне инфраструктуре – објаснила је Жаклина Глигоријевић, директорка завода.