Дан жена пресахнуо на булевару

Једна од најбезобразнијих ствари која се може урадити жени јесте заузети јој купатило када она хоће да се спреми за излазак и не изаћи пре него што сва вода буде потрошена. Екстремнију верзију те неувиђавности јуче су током целог дана, баш на осми март, женама које настањују део Булевара краља Александра око пијаце „Ђерам” приредили радници „Београдског водовода и канализације”. Због радова на водоводној мрежи у том делу града, славине су биле суве до 20 часова. У то време би слављенице у редовним околностима доспеле до критичне тачке дотеривања, које би потом потрајало још који сат, како би се средила још понека финеса. Овако, воде од јутра до мрака није било ни за туширање у стану, камоли за прање косе и шишање у фризерском салону или за неки компликованији естетски захват у козметичком студију.

Готово сви салони лепоте морали су да буду затворени и одрекну се бројних муштерија. Изузетак је био фризерски студио „Лела”. Радио је захваљујући упорности власнице која се водом снабдевала из сопственог стана, смештеног две улице даље, преносећи је у балонима и шерпама.

– Немам воде већ два дана. То је готово стална ситуација у Булевару, овде нека цев увек пукне. Овог пута ми је то још незгодније пало јер је требало да примим мноштво муштерија, а од прошле ноћи, када сам сазнала да ћемо остати без воде, принуђена сам да их зовем и отказујем термине. Неколицину сам успела да дотерам, испирајући им косу водом из шерпи, као у доба најгорих рестрикција. Још мало па ћу и ја морати да затворим, нема смисла да се дуже мучимо – жалила се јуче по подне Милена Радовановић, власница фризерског студија, док је њена радница улепшавала једну од малобројних муштерија.

Како воде није било ни у кафићима, келнерицама је остало само да се надају да ће гости бити расположени за алкохолно пиће или сокић уместо пословичне јутарње кафе. Прљаве чаше су прали водом из флаша купљених у супермаркетима, тамо више трошећи него што су зарађивали на цеху гостију. Кафе уопште не би било да воде за њу није од претходног дана остало у машини. Сандра Стаменковић из кафића „Моцарт број 1” није се жалила што мора да ради у таквим условима, и то на осми март. Да није била на муци због несташице воде, јуче би за њу био радни дан као сваки други.

– Није ми стало до празника. Коме још јесте? Мој газда свакако не обраћа пажњу на њега. Не, нећу моћи ни раније да изађем, тек кад завршим смену, али ни после тога не верујем да ћу ићи на неко нарочито место. Можда ме дечко и изненади, али нисам убеђена. Не размишљам сад о томе. Направила сам двадесет и пет кафа откако сам отворила локал, прљаве чаше се гомилају, а воде у резерви је све мање –  прича Стаменковићева.

Уместо раскошних букета, жене у овом делу булевара теглиле су канте које су пуниле из цистерни у побочним уличицама. Мушка рука чак ни на Дан жена није могла да се нађе лепшим половинама макар да их одмени у физичким пословима, ако већ не да их помилује и пружи леп поклон. Они су радили своје у фирмама док су супруге биле притиснуте свакодневним кућним обавезама. Бриге за децу и кућу дозвољавале су им да се осете једино као мајке и домаћице, а не као даме. А јуче су остале и без једине сатисфакције за целодневни напор: да вечера буде послужена тачно на време и похваљена као изузетно укусна.

Ни њихове ћерке изгледа да нису научиле на боље за Осми март. Група девојчица из Шесте београдске гимназије јуче је куповала цвеће за своју професорку. Дечаке нису ни покушале да натерају да се побрину за поклон, као што би било природно, него су оне отишле по њега знајући да се њиховим друговима не може веровати да ће одабрати ишта лепо. „Још су клинци, за неколико година можда ће научити”, прокоментарисале су оне без трунке ироније. Њихов труд уместо дечака не значи да оне верују у Осми март имало више него у Деда Мраза.

– Не славимо ми тај дан. А и са ким бисмо кад дечаци још ништа не схватају? У сваком случају, без везе је празник. Цвеће смо купили за професорку, за нас га нити очекујемо, нити би нам нешто значило – рекла је једна од њих.

Тако се у очима млађих генерација Дан жена свео на празник времешнијих професорки, које још памте да је он настао као дан којим се обележава борба за женску равноправност на радном месту и у друштву. Изворно значење је безмало заборављено, а Осми март слабо мотивише и на кићење и шепурење.

В. Вукасовић – А. Илић