Џи-пи-ес Милка

Капитални радови по граду натерали и мене да набавим „џи-пи-ес” уређај. Прозвао сам га Милка и убацио у „југића”. И, целог лета Милка ми, умилним гласом, на солидном српском с благим кинеским нагласком, говори куда да возим. Кроз београдске ископине треба стићи од тачке А до тачке Б са што мање проливене „чорбе” и зноја, остати прибран и паметан, не побити се ни са ким на том неизвесном путу, не бити ухапшен и залуду робијати, али и сачувати „љуту макину” од кварова који настају од непрестаног крнџања по џомбама метрополе.

Док изградња инфраструктурних саобраћајних објеката од националног значаја није узела масовни замах и док је „Милка” била само обичан, бездушни дисплеј „TYZ 15” за навигацију у таксију комшије Светозара – који ми је, узгред, „дигиталну мапу” продао јер је себи купио напреднији модел „TYZ15 lux” – моја женица била је главнокомандујући навигатор у породичним колима и, као Милкина претеча, без престанка наређивала: „За двеста метара стани на ћошку и сачекај ме да шацнем ташне у бутику. За петсто метара паркирај са десне стране на четири жмигавца, велика распродаја хаљина. А сад ватај право километар и по преко Бранковог моста до шопинг мола, цене секси веша су у тоталном колапсу... Пазииии, бандера! Је л’ ти бре гледаш куд идемо? Оћеш да ме смакнеш, а?!”

Недељом обично не кувамо и кренем тако у Булевар краља Александра по пицу. Пица код „Сокола” је „прва лига”. Топла, мека, влажна. Не осећа се на загоретину, као код многих угоститеља. Милкица ме води: „Возите право... За двеста метара скрените десно. За педесет метара скрените десно. Скрените десно!” Кад, скретање десно затворено оградом! Милка ни не сања да су градитељи одсекли улицу! Продужим право, а она ће: „За осамсто педесет метара скрените десно...”

Возим осамсто педесет метара по прашини. Путара ко мрава. Брује бушилице. Газе ваљци. Зује компресори. Дижу дизалице. Ако не пожурим, охладиће ми се телефоном наручена „соколовача”. Јешћемо пањ!

„Скрените десно! Скрените...” Оћеш, врага. Багер се испречио! Гура брдо земље. Продужавам. Милка ћути. Сигурно мисли да је возач „шано душо”.

На скретању у једину преосталу десно, радник ме заставицом усмерава даље: истоварују цеви са шлепера! Настављам право. Олади ми се пица! У Малом Мокром Лугу заокрећем, враћам се. Путујем преко Коњарника, Црвеног крста, прикрадам се испотиха средини најдуже градске улице. Зар фамилија да остане без ручка! Па деца су навикла на „Соколов” специјалитет. Дајем гас. Обилазим узгредне препреке, рупчаге за гасовод у уличицама које се уливају у булевар. Милкица се враћа из „несвести”. Срачунала да сам прешао 21 километар да се домогнем омиљене клопе. „За петсто метара скрените лево. За триста метара...” шљака Милкица. „Лево! Скрените лево!” Убрзава. Нервира се. Нормално, кад је стари модел. Зато је Светозар себи и купио „лукс”. Прозвао га Кармен! Да му дојави радове на путу. Загушење саобраћаја. Уско грло. Рампу. А мени увалио старомодну Милку! Само понавља „Скрените лево!” Као моја жена: „Заустави, бутик!”

Полицајци прослеђују возила од „Ђерма” ка Цвијићевој па на „Панчевац”... Моја „соколовача” оде другоме! Е, неће моћи! Нема шта за пицу нећу урадити!

Окрећем „црвену муњу” у Крњачи преко пуне линије. Рулам стотком ка Богословији. Пичим жутом траком у Рузвелтовој. На два точка скрећем поред запрепашћеног Вука. „За двеста метара...” Стижем пред Депо. Остављам Милкицу да чува „југића” насред коловоза. Трубе сирене. Прште псовке. Прескачем ограду. Јуре ме грађевинци. „Самоубица!” довикује предрадник. Ходам по топловоду. Преко даске. Газим арматуру. Форсирам реку свежег асфалта. Хрпу шута. Улећем код „Сокола”. Преузимам своју милу „капричиозу”. Отварам кутију. Мммм... Дивота. Сипам кечап. Трусим оригано. Топла је. И, стварно, уопште није загорела!

Дарко Калезић