Од 136 општина у Србији, чак 83, међу којима је и осам београдских, није одредило локацију за депоновање грађевинског отпада ни неколико месеци пошто им је ту обавезу задао Закон о управљању отпадом. Колико таквог ђубрета има, не зна се, али у главном граду, процењују у „Градској чистоћи”, разбацано је око 800.000 кубних метара шута, што је половина целокупне количине смећа. Отпад са бројних градилишта махом завршава на прилазима граду, где га свака придошлица може видети, или, у бољем случају, на скрајнутим пољанама, свугде само не на депонији. Проблем није, како се испоставља у разговору са људима из те струке, у томе што је уклањање грађевинског отпада превише скупо, као што је, на пример, збрињавање хемикалија. Један камион натоварен шутом и упућен у Винчу не кошта грађевинце више од хиљаду динара, али многи су тај трошак сматрали сувишним оптерећењем за бизнис чак и пре економске кризе, која је безмало блокирала грађевинску индустрију.

Олакшање је што грађевински отпад не спада у опасне. Мада је нагрђују, бетон и цигле не трују животну средину, барем у већини случајева. Шут ипак не би требало отписати као искључиво комунални проблем пошто већина те врсте отпада потиче са градилишта никлих на рушевинама уџерица, одакле се по граду разноси азбест.

Чак и да се локалне самоуправе тргну и узму у руке своју надлежност, државни проблем је што немамо где да прерађујемо шут у сировину која се може опет искористити у градњи.

– Није довољно само да одаберемо локације за депоновање, то је тек први корак. Србији су потребна рециклажна постројења, млинови који ће грађевински отпад претварати у фину прашину, у подлогу за путеве, сировину за цемент. За сада још нема новца за то – каже Александар Весић, помоћник министра за животну средину и просторно планирање.

Ванредна контрола коју су предузели републички инспектори утврдила је да се само девет београдских општина побринуло да надлежно комунално предузеће односи грађевински отпад на депонију. Како објашњавају у „Градској чистоћи”, са списка су од централних градских општина изостали Вождовац, где се очекују избори, и Земун, где се, ваљда, нова власт још није консолидовала. Некадашње периферијске општине имају сопствена комунална предузећа, која би требало да се брину о грађевинском отпаду.

– Ван централне градске зоне ипак има мање грађевинских радова, па и отпада. Нешто шута, наравно, има и добар део је бачен у баре и канале и нагуран у рупе – рекао је Слободан Молеровић из Фонда за заштиту животне средине општине Обреновац.

Локалне самоуправе ће ускоро морати да одреде депонију за шут, као што ће и грађевинска предузећа бити принуђена да имају доказе да су се постарали да њихов отпад стигне на право место. То ће можда решити проблем, али и тада ће бити неопходно да неко прихвати задужење да проверава да ли се грађевинске фирме држе прописа. У овом тренутку таквог у Београду нема на видику. „Политикина” распитивања у градским службама довела су само до закључка да су за грађевински отпад надлежни у чак четири секретаријата – за животну средину, за имовинско-правне послове и грађевинску инспекцију, за инспекцијске послове и за комунално-стамбена питања – или није надлежан нико, пошто су они узајамно преваљивали одговорност. С обзиром на то, није чудно што се градом ваља оних 800.000 кубика шута.