Многи сматрају да је Ниџа Блеја само обичан улични мангуп, почетник у свету уметности графита. Други говоре да је један од најбољих домаћих цртача, док остали за њега уопште нису ни чули. Сигурно је, међутим, да је престоница на сваком кораку, или боље рећи на сваком зиду, обележена његовим радовима, то јест сликама. Ниџини графити на појединим местима, можда и јесу ругло града, али такође су уметност и својеврсни симбол урбане културе коју двадесетдвогодишњи Никола Стојадиновић бескомпромисно пропагира.

Већина суграђана видела је његова дела дуж целог зида код Сајма или слике Деда Мраза у летњој варијанти на почетку Бранковог моста. Према његовим речима, на почетку „каријере” највише је радио око Арене где је научио да „извлачи” слова и црта слике.

– Више од 70 одсто цртежа урадио сам у последње две године углавном ноћу, али и усред дана, што понекад може да буде проблем. Станари знају да се буне, а неки зову полицију. Али, не одустајем па и за њих имам лек, добру фору. Углавном цртам код мене у блоку и кад дођу момци у плавом кажем им да имам сагласност и потписе станара, али ето списак ми је код куће. Они, наравно, поверују и оду док се ја слатко смешкам и настављам да радим – прича Ниџа додајући да постоји и друга варијанта под именом: „Легализација зидова”.

Овај „метод”, каже Никола, подразумева прво потписивање по зградама, познатије као шарање спрејом, или цртање слика које су лепе људима. Значи, срцуленца, цветићи или графити са љубавним порукама. Иначе, овај „пут” до навикавања људи на зидове са графитима, улични цртачи зову још и „бомба”.

– „Бомба” или „бомбинг” у ствари представља брзо исцртавање једноставних или мање сложених скица које су велике да би биле ефектне и једноставне да би биле лако читљиве, а не да би плениле лепотом или биле ту као нешто што би требало да украшава околину. Онда, када се сви „помире” са тим да је зид ишаран, следи прави цртеж. Експлицитне сцене са полицијом у главним улогама или слике које приказују стање у држави и незадовољство масе. Е, то Београђани, власт, али и градске комуналне службе никако не воле – сматра Никола Стојадиновић.

Најпопуларнија места на којима ствараоци графита воле да цртају јесу возови. Они су идеална подлога и на неки начин представљају својеврстан медиј, јер велики број људи може да види цртеж. Али, цртање по вагонима строго је забрањено па се улични уметници одлучују за „рад” под окриљем мрака.

– Постоје читаве екипе цртача које прате возове, ред вожње композиција и вероватно знају више о тим челичним грдосијама него било који становник Београда који не ради на железници. Чувари стално обилазе паркиране локомотиве и вагоне и уколико се деси да неко буде ухваћен следи му велика новчана казна, јер су возови власништво државе и цртање по њима представља уништавање имовине – објашњава Ниџа, уз коментар да се исте те екипе такмиче ко ће први и где насликати нешто што ће оставити утисак на Београђане.

За материјал за цртање се сналази како зна и уме, јер за просечан графит у неколико боја, понекад треба и до десетак ауто-лакова.

– У последње време сам почео да цртам за паре. Осликавао сам зидове палачинкарнице, ауто-лимарске радионице, кафића и пекара. Тако мало уновчим таленат, скупим неку кинту за лакове – додаје он.

Ипак, Ниџа Блеја није, што би рекли млади, класичан „блејач”.Студира архитектуру и бави се и музиком, такозваним хипхопом.Жели да буде најбољи музичар међу цртачима и најбољи цртач међу музичарима.