Београд је био седиште епископа пре него што је хришћанство постало званична религија Римског царства, данас се дичимо највећом православном богомољом на Балкану, али главном граду Србије недостаје између 50 и 100 православних храмова, тврди Радомир Поповић, црквени историчар. Деведесете године прошлог века упамћене су и по масовној градњи цркава, али, судећи према броју становника и нових насеља, око 70 храмова колико сада постоји у престоници недовољан је богослужбени и молитвени простор.

– Према прорачунима, на око 6.000 становника подиже се једна црква. Каиро са 15 милиона житеља има око 500 хришћанских објеката и 3.000 џамија, док Москва има око 800 православних храмова – истиче Поповић.

Градња цркава у Београду замрла је за време турске владавине. Оним храмовима који нису претворени у џамије, барутане и тамнице забрањено је постављање звона. На богослужења вернике су сазивала дрвена клепала, а прво звоно које се огласило из порте Саборне цркве било је знак да је Србија ослобођена од Османске империје. Ниједно ново црквено звоно, међутим, није одјекнуло Београдом између Другог светског рата и осамдесетих година 20. века.  

За разлику од Стефана Лазаревића, који је 1403. године „најкрасније место на свету”, Београд, посветио пресветој Богородици, пошто га је обновио после борби са Угрима, комунисти су после Другог светског рата забранили градњу сакралних објеката у биткама измученом главном граду. Уздржали су се ипак да их, као у тадашњем Совјетском Савезу, не претварају у биоскопе, пословне просторе, млекаре.

– Срби се нису досетили као римокатолици у Загребу да двособне станове претворе у богомоље. То је била масовна појава у главном граду Хрватске осамдесетих година прошлог века – наглашава Поповић. 

Прва црква сазидана у Београду после Другог светског рата била је Сабор Срба светитеља на Карабурми.

– Власти су једва дозволиле њену градњу. Сећам се да су тада испред биоскопа „Славица” ђаци негодовали. Никла је на клизишту и скупљи су били шипови од цркве – објашњава Поповић.

Од тада, подигнута је готово половина цркава које данас окупљају побожне Београђане. На предлог архитеката, о изгледу будуће богомоље последњу реч даје епископ. Поповић истиче да Српска православна црква негује рашко-византијски стил у градитељству.

– Број цркава је мерило поштовања вере и побожности. Храм гради вера и потреба, тако да данас Румуни имају дрвене покретне цркве, а уласком у Eвропску унију отворили су више од 200 нових парохија. Руси бродом црквом плове Волгом и служе литургије – објашњава Поповић.

Међу најстарије београдске цркве убрајају се Николајевска и Богородичина у Земуну, Ружица и Света Петка у београдској тврђави. Највећа, Храм светог Саве на Врачару, може да прими око 12.000 верника, док упућени тврде да је црква раковичког манастира најмања у Београду. Посебно место у српској духовности заузима Саборна црква. Више пута је разарана и обнављана. У њој се брижно чувају мошти неких од најпоштованијих српских светитеља – владара, земни остаци заслужних црквених великодостојника, патријарха, митрополита и епископа, као и гробови Вука Караџића и Доситеја Обрадовића. Многи српски владари из 19. и 20. века су пре ступања на престо најпре миропомазани у овом храму, а неки су ту и крунисани. У Саборној цркви је обављен избор првог патријарха поново успостављене Српске патријаршије, као и бројних његових наследника на трону Светог Саве.