На питање да ли београдски угоститељи који у својим локалима заступају различите иностране кухиње верно преносе гастрономске доживљаје из света тешко је одговорити. Основни разлог за то је што ресторане са иностраним кухињама и даље посећује мали број гостију, а рецептуре већине егзотичних јела релативно скоро су пристигле у Србију.

Престоничка ресторанска понуда, према проценама, обухвата 40 угоститељских објеката у којима се служи храна са далеких меридијана. Специјалитети индијске, јапанске, кинеске, либанске или латино кухиње доступни су овдашњим сладокусцима, али немогуће је заобићи и свеприсутан горак укус сазнања да смо још ускраћени за, ако не квалитетнији, онда бројнији избор.
Упућени у тајне хране сматрају да прича о понуди иностраних кухиња не може бити потпуно афирмативна јер престоници недостаје ресторана који промовишу егзотична јела. Познато је да су власници неких објеката због докумената имали великих проблема да доведу индијског и либанског кувара, а дешавало се и да тек отворени ресторани буду затворени после три месеца рада. Гастрономски критичари оцењују да проблем представљају и честе одлуке власника да се упусте у отварање угоститељских објеката не знајући колико новца им је потребно за почетни капитал.

Популаризацију малобројних ресторана додатно кочи и њихова слаба реклама. Београђани, сматрају критичари, воле да једу, а неко само треба да им скрене пажњу на квалитетне ствари.

Да Београд поседује „хедонистички потенцијал”, иако у поређењу са светским метрополама заузима знатно лошију позицију на гастрономској мапи света, сматра Сузана Златановић – Луна Лу, која је „непчаним задовољствима” посветила велику пажњу у својим телевизијским репортажама.
– Суши култура се лепо развија, а прати је сечуански начин припремања кинеске хране. На моје велико изненађење, француска, а поготово фантастична мексичка кулинарска егзибиција остала је невидљива. Нема је, упркос мом дубоком убеђењу да би код Срба била веома популарна. Мексичке ђаконије згодне су за наша непца и ко буде отворио добар мексички ресторан направиће „бум” – коментарише Луна Лу.

Са београдског менија егзотичних кухиња одлучила би се, признаје, за дивну и здраву либанску кухињу. Успешном, такође, оцењује и понуду медитеранских јела, све са шпарглама, тиквицама и босиљком.

– Добре су мексичке мешавине воћа и поврћа, манга, авокада и чаробног силантра, као и аргентинска и бразилска ревија стејкова. Љубитељ сам црвеног меса као и тосканске кухиње, посебно јела са тартуфима, а мој фаворит је тајландска магија „пад тхаи” – каже она.

У борби за наклоност престоничких гурмана до сада се добро показала либанска кухиња. У ресторану „Библос” наводе да избор карактеришу лагана јела, база од белог лука и различите врсте меса међу којима предњаче пилетина, јунетина и јагњетина.

– За либанску кухињу специфично је сервирање више врста предјела. У мени су укључене разне врста поврћа, а храна се служи у малим порцијама. Најпознатије национално јело је хумус намаз који се готови од умака леблебија са пастом од сусама, а хит је и табуле салата од першуна – причају у „Библосу”.
Једна од ретких која већ дужи низ година успева да опстане у Београду, додуше „на леђима” једног јединог ресторана, је индијска кухиња. Њена посебност почива у изворном начину справљања хране.

– Све се ради помоћу такозване тендури пећи која је идеална за спремање аутентичног роштиља и хлеба. Од мешавине различитих врста меса праве се специјалитети чије само име наговештава да није реч о свакодневној храни – чикен-тика, орг-тика, шиш-тика. Уз њих одлично иде и сос масала који се по жељи наручиоца прави уз пилетину или пачетину. Оригиналну индијску кухињу карактеришу комбинације зачина и поврћа, а код нас је мало „дорађена” тако да има нешто више меса – истиче Владимир Цветковић, сувласник индијског ресторана који успешно опстаје већ 11 година.

Проблем са овдашњом кулинарском сценом, према његовом мишљењу, представља то што се ресторани отварају као ствар престижа, а домаћи угоститељи често не знају да раде посао у који су се упустили, па „измишљају” јела. Прави ресторан стране кухиње мора да буде заснован на аутентичним ђаконијама и додацима.
– Ако желите прави укус, морате кључне састојке набавити у иностранству. Већину егзотичних зачина, на пример, немогуће је пазарити у Србији – истиче Цветковић.

На брдовитом Балкану могуће је кушати и јела са Далеког истока, а по рапсодији укуса познат је „Ики бар”. Менаџер овог ресторана Милош Пејчиновић оцењује да Београд ипак има све потребне атрибуте да би се котирао као гастрономска метропола.

– Не могу сви главни градови Европе да се подиче јапанским рестораном. Београђани имају све разлоге да буду задовољни. Заштитни знак кухиње Земље излазећег сунца је сирова риба суши, а незаобилазни су сосеви, зачини, пиринач, пилетина... Наравно, да би угођај био потпун, ваљало би да гости савладају технику коришћења штапића – каже Пејчиновић додајући да јапанску кухињу, за коју важи тврдња да је изузетно здрава, обележавају укуси ђумбира и посебне врсте рена васаби. Чак и странци који долазе у престоницу Србије сматрају да је ова азијска земља више него добро представљена у Београду.

Листајући водиче кроз ресторане светских кухиња намеће се питање да ли и српска национална кухиња има потенцијал да у свету понесе епитет егзотичне. Одговор смо потражили од професорке Неде Тодоровић, ауторке књиге „Храна као други секс”, која је објављена и у Русији.

– Тако нешто заправо постоји само у нашој машти и носталгичним сећањима на детињство. Српска национална кухиња је еклектички спој елемената кухиња свих наших освајача и суседа који су нас походили. Нема ту много оригиналног. Наша предност била би здрава, органска храна, за чију производњу имамо истинске потенцијале које, нажалост, не користимо – закључује Тодоровићева.