Једном извиђач – увек извиђач

Код њих се увек зна ред – кадa су на терену, зна се и тачно време устајања, у колико почиње јутарња фискултура, за када је заказано дизање заставе... На спавање у шатору нико се не жали. Штавише, већина једва чека да забоде кочиће у земљу и отисне се у неку од бројних извиђачких авантура. Овог маја, на Ђурђевдан, чланови Савеза извиђача Београда (СИБ) имају безброј разлога за славље. Главни је – обележавање 102. годишњице постојања савеза.   

– Толико је година прошло откако је 6. маја 1911. године лекар Милош Поповић основао прву скаутску чету у Трећој мушкој гимназији. Тај датум се сматра зачетком извиђачког покрета у Србији. Чета је заснована на принципима које је прописао Роберт Баден Пауел, оснивач светског скаутизма у Британији 1907. године. Сем Поповића, прву извиђачку активност која је била организована у Карађорђевом парку, предводио је и Јован Тановић, некадашњи новинар листа „Политика” – објашњава Зоран Стојковић, председник скупштине СИБ-а.

Извиђачи су помагали и у надлештвима и болницама у време балканских ратова, а у Првом светском прихватали су децу избеглица и сирочад. На челу извиђачких организација били су, између осталих, Лујза Мишић, супруга војводе Живојина Мишића, као и војвода Петар Бојовић. Најсветлији период покрета биле су осамдесете године 20. века, када је у Србији било око 89.000 чланова. Данас их у нашој земљи има око 4.000, док чланску карту београдског савеза чува око 1.300 особа.

– Наши чланови су углавном млади, али има и старијих. У престоници најстарији члан има безмало 70 година, али у земљи пуни чак 84 године и живи у Суботици. Тиме је доказао да изрека „Једном извиђач, увек извиђач” није само пука фраза. Јер, оно што везује сваког извиђача је дух заједништва који се посебно негује у савезу. Сваки члан може да савлада општи програм и, у зависности од узраста, посебне програме. Када овлада првим нивоом, стиче прву звезду, затим другу, па трећу. Пунолетни члан који је прошао програм у целини стиче звање „извиђач орао” – набраја Милан Рафаиловић, старешина СИБ-а.

Разлика између некадашњих извиђача и оних који се данас поносе тим „звањем” нису превелике.

– Исте активности упражњавају, али су се променили приступи у раду. У одреду, као основној извиђачкој формацији, нема више класичног командовања, већ сваки члан има неку своју обавезу коју добије од вође. Када је савлада треба да је подели са осталим извиђачима чиме се гради колективни дух – истиче Стојковић.

Данашњи клинци, омладинци и старији чланови најчешће истражују по терену на Ади Циганлији, у Пионирском граду у Кошутњаку, на Калемегдану, у Звездарској шуми, али и ван Београда – у Шапцу, Нишу, Белој Цркви, Ивањици... Уче се орјентацији у природи, како да напрве логорску кућу или ватру... Има и оних који су задужени за подизање атмосфере у одреду. Крајем овог месеца очекује их извиђачки вишебој – такмичење у орјентацији, а на јесен смотра полетараца из Београда и целе Србије.

-----------------------------------------

ЈЕДИНИЦЕ

водови или јата (дечаци од 7 до 11 година)

ројеви (девојчице од 7 до 11 година)

чета (дечаци од 12 до 15 и од 15 до 19 година)

кола (девојчице од 12 до 15 и од 16 до 19 година)

УНИФОРМЕ

Полетарци и пчелице – љубичасте кошуље, троугласте мараме и, по вољи, бејзбол капе.

Млађи и старији извиђачи и планинке – зелене кошуље, мараме са рубом и капе.

Одрасли чланови – кошуље боје песка, мараме са рубом и, по вољи, извиђачки шешири.

Изнад десног џепа на униформи је амблем Савеза извиђача Србије, амблем Светске организације скаутског покрета и трака са српском тробојком и именом наше земље на српском и енглеском језику.