Investitori iz zemlje i inostranstva koji osposobe devet zapuštenih fabričkih hala u Beogradu i zaposle bar sto radnika sa biroa, biće privremeno oslobođeni plaćanja gradskih komunalnih taksa. Glavni cilj ove specijalne mere, kaže Miroslav Čučković, član Gradskog veća, jeste da se smanji nezaposlenost u prestonici. Zato će, kada kupe postrojenja i pokrenu u njima proizvodnju, ulagači pri upošljavanju radnika morati da se rukovode evidencijom beogradske filijale Nacionalne službe za zapošljavanje.

Šta će ovom merom dobiti grad, a šta investitori?

U najboljem slučaju, biće posla za 2.000 Beograđana u obnovljenim pogonima DMB-a, „Rekorda”, „Voćarskih plantaža”, „Kluza”, „Prve iskre”, „Bazne hemije”, „Petra Drapšina”, „Industrije kotrljajućih ležajeva” i „Lola sistema” koji nije privatizovan. Profitiraće i opštine na kojima se hale nalaze jer će ulagači zbog smanjenja troškova radnu snagu verovatno najpre potražiti na njihovom području.

Investitori će na 24 meseca biti oslobođeni plaćanja 13 lokalnih komunalnih taksa koje fabrike izmiruju gradu. Osim firmarine, koja je najskuplja, biće lišeni nameta za vodu, korišćenje gradskog građevinskog zemljišta, odnošenje komunalnog otpada, kao i plaćanja grejanja – ako su hale povezane na daljinski sistem „Beogradskih elektrana”. Moći će da računaju i na besplatan priključak na elektroenergetsku mrežu jer je većini ovih fabrika struja isključena. Utrošenu električnu energiju plaćaće budući poslodavci. Oni će birati delatnost koju će pokrenuti u postrojenjima, mada ih u tome donekle može ograničiti fabrička infrastruktura.

– U IKL-ovoj hali postoje mašine za proizvodnju ležajeva, a u „Petru Drapšinu” instalirano je postrojenje livnice za pravljenje blokova motora i livenje klipova. „Rekordova” hala je potpuno prazna, dok je hala „Prve iskre” srušena i prokišnjava. Na tim mestima potencijalni investitori, kada ih rekonstruišu, moći će da proizvode bilo šta što gabariti dopuštaju. Jedini uslov je da ispune ekološke standarde koje je propisalo Ministarstvo za zaštitu životne sredine – objašnjava Čučković.

Mogućnost da kupe fabriku i posle dve godine ugase proizvodnju, a na zemljištu podignu stanove i tržne centre, Čučković isključuje.

– Sve lokacije su u industrijskim zonama i nema bojazni od prenamene zemljišta. Uostalom, to nisu atraktivne zone za zidanje stambenih zgrada – objašnjava Čučković.

Manjak u gradskoj kasi usled neplaćanja taksa, kako kaže on, bićepredviđen budžetom, ali će i Beograđani koji nađu posao u obnovljenim postrojenjima kroz poreze i doprinose vratiti novac gradu.

Nalaženje investitora biće povereno Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja i Agenciji za strana ulaganja i promociju izvoza Srbije (SIEPA).

– SIEPA favorizuje ulaganja u nerazvijena područja Srbije, ali nam je u interesu da promovišemo i Beograd.Podržaćemo ideju grada i zainteresovanim investitorima koji su gravitirali ka drugim delovima predočićemo benefite koji bi mogli da budu mamac jer prestonica ima najskuplje zemljište i višu cenu radne snage – kaže Aleksandar Miloradović iz SIEPA-e.

Nameru grada da povlasticama privuče investitore Đorđe Jeremić, direktor Fabrike turbo motora i transmisija, jedne od četiri sestrinske firme holdinga DMB iz Rakovice, pozdravlja, ali smatra da je zakasnela.

– Radnici su prethodnih godina kroz socijalni program uzimali po nekoliko hiljada evra i odlazili, a mašine i hale su propadale.Bolje bi bilo da je taj novac uložen u obnovu, a ljudi zadržani – ističe Jeremić.

Deo ove rakovičke fabrike u februaru će biti na aukciji, a Francuzi su zainteresovani za kupovinu.

– Francuska firma planira da razvija istu delatnost. Ko god da nas kupi najpre treba da popravi krov koji prokišnjava i sredi hale – naglašava Jeremić.

Zamisao grada podržavaju u fabrici „Petar Drapšin” u Mladenovcu.

– Grad je shvatio da bez industrijske proizvodnje privreda ne može da opstane. Zato bi takva vrsta pomoći mogla da privuče strateške partnere posebno kada je reč o velikim sistemima koje treba udomiti – kaže Nenad Nikolić, zamenik generalnog direktora „Petra Drapšina”.

Ukoliko ni ova ideja ne da rezultate, možda bi propali pogoni i fabričke hale mogli da postanu centri alternativne kulture. Takvih primera u regionu i Evropi je na pretek. U Zagrebu i Ljubljani napušteni i neiskorišćeni fabrički kompleksi postali su središta urbane scene.

Amsterdam se ponosi fabrikom plina koja je pre sedam godina restaurisana u kulturni centar s galerijama, restoranima i klubovima. Berlinje poznat po Tunel klubu u napuštenoj stanici podzemne železnice ispod trga Postdamer plac, a moskovski klub „Arma 17” u staroj plinari blizu železničke stanice Kurski privlači turiste iz celog sveta.

Daliborka Mučibabić

Dimitrije Bukvić

-----------------------------------------------------------

„Dvadeset prvi maj Beograd” – Rakovica

U okviru holdinga DMB-a posluju Fabrika za turbomotore i transmisija, Fabrika malolitražnih motora (aukcija u februaru), Fabrika motora (restrukturisanje) i Fabrika alata i opreme (prodata pre dve godine). Kompleks se prostire na više od 15 hektara. Postrojenja zauzimaju više od 40.000 kvadratnih metara. Nekada je u industrijskim halama radilo oko 5.500 radnika, a danas ih je tek 50. Postoji od 1948, kada je Josip Broz Tito dekretom osnovao Fabriku za proizvodnju vazduhoplovnih motora. Godine 1970. iz pogona DMB-a izašao je jedini prototip trkačkog bolida formule, a zamisao da se sklopi 40 primeraka ovih vozila i organizuje nacionalni trkački šampionat nikad nije ostvarena.

-----------------------------------------------------------

„Petar Drapšin” – Mladenovac

Fabrika je osnovana 1949. i danas je najveći proizvođač cilindarskih sklopova na Balkanu. Zauzima 19 hektara, a pogoni se prostiru na 51.000 kvadrata. Bavi se namenskom (za vojnu industriju) i proizvodnjom delova za automobile, kamione, traktore. Pre dve decenije zapošljavala je 3.000 ljudi, a sada ih je 520. U njenom sastavu posluje nekoliko zavisnih preduzeća: Fabrika cilindarskih sklopova, Fabrika odlivaka, Fabrika otkovaka, Fabrika alata, Fabrika za proizvodnju opreme, održavanje i energetiku i Fabrika motornih delova. Od prošle godine su u restrukturisanju.

-----------------------------------------------------------

„Rekord” – Rakovica

Za vreme stare Jugoslavije izvozni program „Rekorda” činio je trećinu proizvodnje. Iz njegovih pogona roba je odlazila u 45 zemalja sveta, a na tržištu severne Afrike bio je dominantan. Važio je za jednog od najvećih proizvođača guma u Evropi dok nije zapao u krizu kasnih osamdesetih godina. U stečaju je od 2008. Osim po proizvodima od gume, rakovička fabrika poznata je i po tome što su u rukovodećim foteljama sedeli političari – Dragan Tomić, bivši predsednik Skupštine Srbije, i Zoran Lilić, nekadašnji predsednik SRJ.

-----------------------------------------------------------

„Lola sistem AD u restrukturisanju” – Železnik

Postoji od 1948. godine kao fabrika za proizvodnju alatnih mašina i industrijske opreme. Najveći procvat doživela je osamdesetih godina prošlog veka kada su joj prihodi bili oko 250 miliona nemačkih maraka. Od matičnog „Lola sistema” posle prodaje proizvodnih centara u Železniku ostali su upravna zgrada, stare i nove kovačnice i menza. U krugu nekadašnje „Lole” ovi objekti zauzimaju više od 12.000 kvadrata, od toga menza nosi trećinu prostora.

-----------------------------------------------------------

„Voćarske plantaže” – Boleč

Od preduzeća koje je trenutno u restrukturisanju, a čiji se voćnjaci prostiru na 4.000 hektara, investitorima će biti ponuđena hladnjača površine više od dva hektara. Najveća na Balkanu, treća po veličini u Evropi, nekada je radila punim kapacitetom koji iznosi 20.000 tona, a danas je prazna. S obzirom na to da je Gradska uprava svojevremeno imala ideju da ovaj kombinat stavi pod svoju kapu i pripoji ga PKB-u, miroslav Čučković ne isključuje mogućnost da ulagač kupi samo hladnjaču, a da grad preuzme ostatak firme.

-----------------------------------------------------------

„Prva iskra” i „Bazna hemija” – Barič

Industrija namenske proizvodnje nadomak Obrenovca danas je značajan beogradski izvoznik, baš kao što je bila i do 1990. Za vreme sankcija devedesetih godina minulog veka, sa proizvodnje eksploziva preorijentisala se na program kućne hemije. Blokada nije bila jedini peh koji ih je zadesio: NATO bombe razrušile su im postrojenja nanevši štetu od 15 miliona dolara, a 2004. eksplozija u pogonu ubila je troje ljudi. Pred budućim investitorom naći će se hale koje još nisu obnovljene.

-----------------------------------------------------------

„Industrija kotrljajućih ležajeva” – Barajevo

Oko hale površine 22.000 kvadrata nalazi se 16 hektara na kojima mogu da se grade nove fabrike. Postrojenje je potpuno energetski nezavisno jer se u njemu nalaze samostalna trafo stanica, toplana, vodotoranj... IKL je prestao da radi 2003. godine, posle čega je proglasio stečaj i bankrot, a 330 radnika nisu dobili otpremnine, niti im je povezan radni staž. Oglas za javnu prodaju ovog preduzeća očekuje se u februaru ili martu.