Godina je 2013. U sablasno pustoj sali za ručavanje jedne od malobrojnih preživelih kafana, nekolicina gostiju razgovara. U krčmi je tiho, jer vlasnik bojkotuje plaćanje taksi za puštanje muzike. Zakonom je zabranjeno uživanje cigareta, pa posetioci grickaju nokte. Dok odlaze, konobar se jada kako niko ne daje bakšiš. Gledajući leđa gostima, gazda kafane se zaklinje da će zatvoriti lokal…

Da li će ovakav orvelovski scenario postati stvarnost? Jesu li sporovi oko plaćanja naknade Organizaciji muzičkih autora Srbije – Sokoju i Organizaciji proizvođača fonograma (OFPS), za puštanje muzike u lokalima i zabrane pušenja u njima, prvi taktovi posmrtnog marša za kafane?

Nikola Dimitrijević, predsednik Opšteg udruženja ugostitelja Beograda, smatra da će svih 500 članova od danas, shodno pozivu Unije poslodavaca Srbije, prestati da plaća račune za puštanje muzike, zbog, kako kažu, previsokih iznosa za emitovanje lakih nota. Ugostitelji istovremeno osporavaju predlog nacrta zakona o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu, kojim je predlagač – Ministarstvo zdravlja – predvideo potpunu obustavu uživanja duvana u ugostiteljskim objektima.

– Kafana služi da u nju premestimo poroke iz kuće. Ako danas zabrane cigarete, sutra će možda alkohol i poroci će se polako vratiti u stanove. Žena koja dođe kući posle posla, gde satima nije smela da puši, paliće jednu za drugom dok deci sprema ručak. U drugom delu stana igraće se klinci i udisati dim – priča Jovan Mrđenović, vlasnik restorana „Tabor”.

Licemerno je, kaže, da ljudi koji su se hvalili privatizacijom duvanskih industrija pričaju o štetnosti pušenja.

– Zašto ne zatvore fabrike za koje su polagali kamen temeljac? Utrapiće ugostiteljima da paze da li se puši u lokalima, umesto da šalju inspekciju. Ako treba da potkazujem goste koji puše, onda previše traže od mene – buni se Mrđenović.

I Zoran Marković, menadžer bistroa „Herceg Novi”, ističe da je kafana bez dima i muzike nezamisliva.

– Kad se muzika stiša, ljudima odjednom postane neprijatno. Posetioci se osećaju slobodnije ako nešto svira u pozadini – kaže Marković.

Nije mu jasno po kom osnovu Sokoj i OFPS naplaćuju tarife, kad nemaju potpisan ugovor sa restoranom.

– Oni se samo priključe na Internet, provere ko je vlasnik lokala i pošalju račun, bez obzira na to da li i koliko puštam muziku. To bi bilo kao kada bih ja nekom isporučio ceh za deset ćevapa, uz komentar: „Pa, mogao si da ih poručiš, sam si kriv ako nisi” – slikovito objašnjava Marković.

Mira ne daju i niske napojnice. Nikola Dimitrijević kaže da se bakšiš, ako ga uopšte bude, od nekad uobičajenih deset, spustio na tri odsto od ceha. U Evropi se, ističe, i dalje smatra da je desetina uobičajena čast, dok je „preko bare” drugačije.

– U SAD je bakšiš obavezan i istaknut na računu, a iznosi između 15 i 25 odsto od ceha – kaže Dimitrijević.

Da visina časti zavisi i od ponašanja osoblja, smatra i Zoran Dimić, menadžer restorana „Mornar”. On kaže da i bakšiš mora da se zaradi”, ali da konobari treba da budu ljubazni i ako nagrada izostane.

Negodujući zbog zabrane duvanskog dima, naglašava da u kafanu čovek ne dolazi da se leči, već da sredi misli uz čašicu rakije ili šolju čaja.

– Razumljivo je da nema pušenja u crkvi, kancelariji, pozorištu, ali u kafani i pored svih pregrada nepušači će da osete dim – kaže Dimić.

U restoranu „6 i 400” postoje „odaje” za pušače i nepušače. Mihailo Radović, vlasnik, kaže da nije za potpunu zabranu uživanja cigareta. Bakšiš i sam daje, a prija mu tiha muzika u kafani.

– Beograđani su poznati po tome da ne „škrtare” na napojnicama. Dok sam konobarisao u Crnoj Gori, utrkivali smo se ko će pre da usluži turiste iz Beograda, jer su ostavljali bakšiš uz svako piće – govori Radović.

Ponosan je na to što boemski šmek u „6 i 400” neguje njegov sin Neša, koji, kada se okupi vesela ekipa na čelu sa glumcem Draganom Nikolićem i, povrh bogate trpeze posle ponoći poželi burek, otrči do prve pekare da im udovolji.

Predstavio nam se kao Petar Petrović, Srbin iz Kanade, gost restorana „Sunce”, i objasnio kako je doskočio zabrani pušenja u zemlji „javorovog lista”.

– Moji prijatelji drže nekoliko restorana u Kanadi, gde pušenje nije dozvoljeno. Mi pušači sačekamo kraj radnog vremena, pa odemo kod drugova u pust lokal. Onda zabravimo vrata i pušimo do mile volje – objašnjava Petrović.

D. Bukvić – D. Jokić