Кокос-кифлице на „Газели”

Који ли је враг мене, викенд возача, натерао да прелазим „Газелу” радним даном, и то усред припреме за поправкунапрслог челичног лука главног носача. А, да! Тетка-Миљине новобеоградске кифлице с кокосом! Поручила ми да их је извадила из рерне те да што пре дођем и понесем дечици, док су још топле. Облачим се, трчим: све бих учинио за своју дечицу! А да се домогнем тетка-Миљиних кокос-кифлица, ако треба, и на коленима бих прешао на ону страну Саве, камоли аутом усред једног обичног понедељка! Тако су омамљујуће, лековите, чудотворне... Живот спасавају!

Спаковао сам сендвич, флашицу „књаза” од пола литре, стартовао „југића”, кренуо у неизвесност... И врло брзо се уверио да сам начисто омануо са залихама хране и воде, што се десило и Колумбу на путешествију давне 1492. године. Кристифор није могао ни да претпостави да је океан толико велики, а ја нисам могао ни да сањам да ћу баш цео понедељак провести у колони на аутопуту!

До Новог Београда, прошао сам глат – за рекордна два и по сата!– и то на мангупску фору. Мада су коловозне траке биле загушене, префорсирао сам „Газелу” тако што сам се „залепио” за ауспух комбија Хитне помоћи који је јурио ка блоковима да спасе неког посусталог суграђанина. Док су остали учесници у саобраћају склањали четвороточкаше да лекарска екипа што пре прође, улетео сам „црвеном муњом” у колотраг белог комбија и возећи лукаво тик за њим спретно се домогао Блока 28, па управо поправљеног лифта, седмог спрата, тетка-Миље и жељене слатке чиније.

У повратку ме напустила срећа. Кола Хитне помоћи ни од корова! Ником да позли! Никог да повезу у Ургентни! Као и стотине других путника, и ја сам трубио оном испред себе. То, међутим, није помогло да се мицнемо са „Газеле”. Почело је да се смркава, сендвич сам давно појео, „књаза” и-хај-хај откад попио, кренула су и црева да ми крче. Малтретирао ме је миомирис колачића што се ширио из зделе са задњег седишта. Али ни случајно нисам хтео да поједем неки, таман посла, макар црко. Држао сам се генетски наслеђене партизанске логике: издржати кад је најтеже. Да нисам јак и високоморалан као мој деда – сто пута ми је причао како је, иако мртав гладан, одолео да проба кајмак намењен борцима – схватио сам кад сам уловио сопствено окце у ретровизору да облапорно ждрака посуду под фолијом на седишту. Одбрусио ми је наједном строги унутрашњи глас – деда би био поносан да зна! – што се појавио ни од куда попут политичког комесара: „Одбиј! Слаткиши су дечији! Зар да се тако брукаш пред прецима, потомцима, народом и друговима!”

Стајали смо, стајали, стајали... и укоренили се. Пустио сам и гране, витке, јаке, зелене. Да колонија речних галебова на мојој главатој крошњи не би свила гнездо, изашао сам из „југића” да протегнем ноге. Радници крпе ударне рупе на мосту! Таксисти на хауби распалили партијицу шаха. „Дивљи” против „легалних” воде 4,5 према 3,5! Госпођа за воланом у суседној траци плете џемпер. Врти игле, клот-фркет, овамо-онамо, ал’ оћеш, ђавола, умрсила вуницу! Човек иза ње стао на гелендер, прети да ће да скочи у амбис. Дозлогрдило му, каже, чекање. Отрчах до кола...

– Чим су окусили тетка-Миљине новобеоградске кифлице с кокосом, децо моја, путари су за тили час попунили кратере, „легални” повели против „дивљих” 5,5 према 4,5, плетиља се размрсила и оплела ранфлу и целу предњицу. И најглавније: онај човек није скочио! Пробао је једну, па другу... А онда прешао на ову страну ограде – причао сам пред спавање задивљеним клинцима док им се у устима топила чаробна посластица. Смазали су по седам комада и самоиницијативно написали домаћи! А „последњим Мохиканцем” на дну чиније – ма шта помислио деда на небесима – ја сам омастио брк, што ми је и те како помогло да без једа завршим текст о прошлонедељном пакленом кркљанцу на „Газели”.

Дарко Калезић