Ни сурово високе цене у бутицима, ни летошњи улични нереди нису нашкодили рангу Лондона у истраживању o најбољим и најгорим европским метрополама за шопинг туристе. Од 33 града анализирана по 22 мерила, британска престоница је прва препорука за купохоличаре. Београд је чврсто засео на зачеље листе, на 31. позицију, побегавши једино Ослу и Женеви. Није нам помогло ни то што се, за разлику од „првака лиге”, добро котирамо по повољности цена, а чак смо и на табели која показује безбедност града завршили тик испод Лондона – на претпоследњем месту, бољи само од Истанбула.

Можда овакви резултати вређају српски понос, али тешко да се с њима неће сложити Београђани, који пословично гунђају како у свом граду не могу да нађу квалитетне а доступне „крпице”. Ако је понуда лоша за нас, несвикле на врхунску робу, тек Европљани немају овде шта да траже. Многи светски брендови се још нису доселили, или зато што наше тржиште није довољно велико и богато, или зато што немамо довољно озбиљних фирми које би их заступале. Распродаје нису честе, на њима се прилично потура роба с грешком, а снижења једва да пониште претходна поскупљења.

– Интернационални брендови су у Београду просечно скупљи 40 одсто него у иностранству, а добар део тих предмета су копије правих марки. Тако нас двоструко „пљачкају”. Дневно примимо педесетак притужби потрошача само на одећу и обућу. Таква учесталост неквалитета не значи да стране компаније нама на истоку Европе „уваљују” лошу робу, већ су овде веће шансе да се купи фалсификат – каже Горан Паповић, председник Националнe oрганизације потрошача Србије.

Пошто им је сопствени град прескуп и сиромашан понудом, Београђани жељни добре куповине иду на шопинг туре у Беч и Истанбул. Имућнији иду и у Дубаи, један од најскупљих градова на свету. Али, кад се саберу трошкови пута, смештаја и цех на снижењима у тамошњим аутлетима са старим колекцијама, опет је повољнији од Београда, кажу туристички водичи. У српску престоницу у шопинг долазе само земљаци из провинције.

– Шопинг у земљама Европске уније се исплати и зато што држављани земаља ван те заједнице за рачун већи од 150 евра добијају такс фри, повраћај новца у износу од 20 одсто. Потребно је само на каси показати пасош и добија се формулар који се преда на аеродрому, где се тих 20 одсто враћа у валути по жељи – наводи Данијела Пушара, из „Контикија”.

Једина категорија у којој нас је „Економист” добро пласирао јесте доступност, а она подразумева однос валута, цену смештаја, оброка, градског превоза. За солидну позицију на овој листи вероватно треба превасходно да захвалимо ниској вредности динара у поређењу са евром, фунтом и осталим европским валутама. Другим речима, ни тај успех није за радовање.

Ни ниске цене у хотелима – повољније него у већини оних у окружењу, како наводе у Туристичкој организацији Београда – не могу да привуку светске путнике у Београд.

– Понуда је лоша. Недостају нам хотели свих категорија. Ако се определимо за развој конгресног туризма, требало би нам барем још 2.000 соба високе категорије. Уколико се одлучимо да играмо на културни туризам и сити брејк варијанте, недостаје нам 1.000 јефтиних и квалитетних соба – наводи Томислав Момировић, секретар „Хоресе”, пословног удружења хотелско-угоститељске привреде.

До Београда није ни лако доћи. Не зато што смо пребукирани, већ смо лоше саобраћајно повезани са светом. У последње две године је пет лоукостера почело да лети за српски главни град. Отвара се и све више сталних ваздушних линија, али и даље их је мало. Директних авио-линија, наводи Момировић, немамо довољно чак ни с већином околних земаља. На друмовима никако да ухватимо прикључак са европским коридорима, а странци нису навикли да се труцкају по џадама које ми више ни не примећујемо. На рекама једва да постоји понеко туристичко пристаниште. И они који се домогну Београда установе да нам је градски превоз, колико год да се поправио, безнадежно застарео по интернационалним стандардима.

Ако већ морамо без приговора прихватити „Економистову” оцену да ка Београду води мало путева, тешко ће нам пасти поразна карактеристика коју су нам Британци дали за оно чиме се највише поносимо – културу и историју. По томе колико имамо културних дешавања, атрактивних здања и споменика, колико националних кухиња се може наћи у Београду, каква нам је клима, главни град Србије, сматра „Економист”, није заслужио ништа друго сем позицију најгорег од 33 истраживана града. Странци воле српске фестивале, али трубачи су у Гучи, „Егзит” је у Новом Саду, а „Бир фест” није био довољан Београду за бољу оцену. Споменика и старих здања имамо прегршт, али ништа од њих није под Унесковом заштитом, што је „Економисту” билo битнo за процену тога колико су незаобилазни за сваког светског путника.