Најчешћи разлог смрти бескућника у зимском периоду је смрзавање у току ноћи, када заспе у алкохолисаном стању. Хладноћа, ако их директно и не усмрти, свакако највише доприноси њиховом лошем здрављу. Све болести које „прележе на ногама”, не узимајући лекове, трају дуго и враћају се лако. Ове године, нешто оштрија зима, чији се крај још не назире, „узела је данак”. Минуле недеље на Централном гробљу пронађено је смрзнуто тело човека који је данима лутао међу парцелама, а у децембру прошле године хладноћи је подлегао хендикепирани житељ шатора у Земуну. Промрзло тело, које су обилазили пси, нађено је пре три седмице под Панчевачким мостом, а сличних случајева било је и у другим градовима, попут Краљева, где је у јануару данима смрзнут бескућник лежао у трафо-станици.

Црни биланс зиме у Београду ипак није упоредив са оним у хладним европским градовима, као што је Москва, где од ниске температуре умиру стотине људи.

Број интервенција Хитне помоћи на нашим улицама у ове зимске дане не завређује пажњу.

– Углавном су то појединачни случајеви и било их је само неколико. Најчешћа терапија је загревање, али код тежих промрзлина може доћи до губитка руке, ноге или другог дела тела јер ћелије на ниској температури изумиру – каже Нада Мацура из Градског завода за хитну медицинску помоћ.

У Прихватилишту за одрасле у Кумодрашкој улици је гужва, недостаје слободних постеља.

– Располажемо са 104 кревета, али у овом тренутку у прихватилишту обитава 133 особе. Хладноћа је главни узрок што незбринути људи беже са улице, једноставно не могу да издрже ниске температуре. Ризику од смрзавања највише су изложене особе које не могу да се уклопе у атмосферуприхватилишта, па се после дан или два врате на улицу. Углавном су то алкохоличари, „самотњаци” којима је тешко да поштују кућни ред и купају се редовно. У пијаном стању они утону у сан на гробљу, градилишту, под мостом или надвожњаком и ризикују да се више не пробуде – наводи Марија Вујичић, стручни сарадник у прихватилишту, и додаје да су познати и случајеви старијих, дементних лица која су, недовољно обучена или боса, напуштала куће и нестајала у снегу и на цичи.

Бескућници и скитнице махом бораве на гробљима где спавају и по „љутој” зими.

– Ту сам. Где ћу. Немам ништа. Немам где. Топло је кад има пића. А има га. Дају људи за душу својима. Смотам се негде, у неки шимшир. Греје. Добро се обучем. Ма сад је ладно. Заљутила зима. И…. шта ти оћеш од мене. Дај неко пиће, оћеш да купиш неку кифлу. Бежи одавде. Не дирај ме – брзо нас је отерао скитница са Новог гробља који је једва чујно промумлао да се зове Милан и да ту на гробљу живи и лети и зими. Окренуо се љутито кад је видео да не вадимо никакво чокањче из торбе, ушушкао се међу своје најлонске кесе пуне свега и свачега и наставио да дрема на јучерашњих нула степени.

То је само један од случајева. Има их више. Прикупљају храну и пиће које људи остављају на гробовима. Узимају и воштане свеће које претапају и препродају.

– Ноћи проводе у импровизованим склоништима, покушавајући да се угреју уз алкохол – кажу у Јавном предузећу „Погребне услуге”.

Лекари кажу да је то сасвим погрешно – алкохол шири крвне судове, „извлачи” течност из организма и поспешује губитак топлоте.

Статистика о броју бескућника није прецизна, због чега различите процене говоре да их у Београду има између 2 000 и 10 000.

-----------------------------------------------------------

„Бела смрт”

Потхлађивањем се сматра пад телесне температуре испод 35 степени Целзијуса. Оно је последица дугог излагања хладноћи, а када термометар прислоњен на тело показује тридесет и мање степени, у 60 одсто случајева долази до смрти. „Смрзавање” почиње дрхтањем и грчевима. Ако се тело убрзо не загреје, мишићи престају да се „бране” и наступа укоченост, губитак присебности, поспаност, успоравање пулса и дисања. Човек умире са осећајем да тоне у сан и илузијом да му је топло.

М. Луковић