Da bi đačko doba bilo lišeno ubadanja, povređivanja, zastrašivanja, svega što se može podvesti pod nasilničko ponašanje, moglo bi da se uradi i nešto svrsishodnije od organizovanja tribina na kojima se teoretiše o nenasilnoj komunikaciji.

Trebalo bi sa priče preći na delo. Za početak, promeniti odnos predavača i đaka. Profesori su suviše blagi, tolerišu mnogo više od nestašluka poput gađanja kredom i papirićima, neumesnog dobacivanja, šetališta u koje se učionica pretvara u toku časa.

Imaju previše razumevanja za osione pojedince koji na sav glas vređaju, čak i prete. Jadaju se da su im ruke vezane.

Plaše se odmazde zakona ako povise ton, pokažu autoritet za katedrom. Rukovođeni time što su i sami roditelji, prema đacima se postavljaju onako kako žele da se profesori ophode prema njihovoj deci. Greše.

Nesvesno podstiču učenike na neprimerno ponašanje – smatra učenik Trgovačke škole.

Na tribini „Kako je moguće stati na put nasilju među mladima”, juče održanoj u Elektrotehničkoj školi „Nikola Tesla”, podelio je razmišljanja sa reporterima „Politike” ali ne i sa auditorijumom od nekoliko desetina vršnjaka iz škole koju pohađa, domaćina skupa, Zubotehničke, Vazduhoplovne akademije, Matematičke gimnazije...

– Video-nadzor ne može da spreči nasilje. Kamerama su pokrivene Cetinjska, Hilandarska i Makedonska ulica i baš na tom mestu naši drugari nedavno su izbodeni. Identifikacione kartice za đake i profesore postoje u našoj školi, ali ih niko ne kontroliše. Usred našeg školskog dvorišta do kasnih sati posluje kafić u koji može da sedne ko hoće, pa i nasilnik. Školskog policajca delimo sa ekonomskom školom, a posle incidenta se, ipak, osećamo sigurno. Možda zato što se niko ne buni kada mislimo da nam je sve dozvoljeno – tumači srednjoškolac, želeći da ostane anoniman, da ne bi bio –etiketiran.

Uzimajući reč, njegovi vršnjaci, glasnogovornici skupa, uglavnom su isticali da profesori i direktori ostaju gluvi i slepi za probleme đaka. Izgradnja fiskulturnih sala i organizovanje raznovrsnih vannastavnih aktivnosti njihovi su glavni aduti za prevenciju nasilja. Iskoristili su priliku da predstave programe koje u cilju zaštite dece realizuju u školama.

Među takvima je i „Srbija, zona nenasilja” čiji je deo istraživanje sprovedeno u Beogradu, Novom Sadu, Smederevskoj Palanci i Velikoj Plani. Od 1.000 ispitanih šesnaestogodišnjaka 78,8 odsto bilo je svedok ili učesnik tuče, 51 odsto zastrašivanja, 18,6 odsto pljačke, a 9,5 odsto seksualnog zlostavljanja.

– Fizička agresivnost najviše je izražena u Beogradu, a najmanje u Novom Sadu. Posebno zabrinjava to što 23 odsto ispitanika izveštava da je u školama koje pohađaju primetno maltretiranje homoseksualaca. Nije manje važan podatak da 22 odsto srednjoškolaca izjavljuje da im smeta kada u školskom okruženju čuju jezik manjina. Poražavajuće je i što gotovo isto toliko dece smatra da učenici sa invaliditetom ne bi trebalo da pohađaju redovne škole – otkrio je Zoran Zlatković, koordinator projekta koji realizuje Organizacija kreativnog okupljanja. Učesnici tribine saglasni su sa idejom vodiljom „Srbije, zone nenasilja” koja glasi – Zviznuti, zveknuti, razvaliti, ošamariti, žvajznuti, opajdariti, odalamiti, opaučiti, tresnuti... do sedme godine deca nauče trideset sinonima glagola udariti, a antonime tek treba da otkriju.

M. Simić