Да би ђачко доба било лишено убадања, повређивања, застрашивања, свега што се може подвести под насилничко понашање, могло би да се уради и нешто сврсисходније од организовања трибина на којима се теоретише о ненасилној комуникацији.

Требало би са приче прећи на дело. За почетак, променити однос предавача и ђака. Професори су сувише благи, толеришу много више од несташлука попут гађања кредом и папирићима, неумесног добацивања, шеталишта у које се учионица претвара у току часа.

Имају превише разумевања за осионе појединце који на сав глас вређају, чак и прете. Јадају се да су им руке везане.

Плаше се одмазде закона ако повисе тон, покажу ауторитет за катедром. Руковођени тиме што су и сами родитељи, према ђацима се постављају онако како желе да се професори опходе према њиховој деци. Греше.

Несвесно подстичу ученике на непримерно понашање – сматра ученик Трговачке школе.

На трибини „Како је могуће стати на пут насиљу међу младима”, јуче одржаној у Електротехничкој школи „Никола Тесла”, поделио је размишљања са репортерима „Политике” али не и са аудиторијумом од неколико десетина вршњака из школе коју похађа, домаћина скупа, Зуботехничке, Ваздухопловне академије, Математичке гимназије...

– Видео-надзор не може да спречи насиље. Камерама су покривене Цетињска, Хиландарска и Македонска улица и баш на том месту наши другари недавно су избодени. Идентификационе картице за ђаке и професоре постоје у нашој школи, али их нико не контролише. Усред нашег школског дворишта до касних сати послује кафић у који може да седне ко хоће, па и насилник. Школског полицајца делимо са економском школом, а после инцидента се, ипак, осећамо сигурно. Можда зато што се нико не буни када мислимо да нам је све дозвољено – тумачи средњошколац, желећи да остане анониман, да не би био –етикетиран.

Узимајући реч, његови вршњаци, гласноговорници скупа, углавном су истицали да професори и директори остају глуви и слепи за проблеме ђака. Изградња фискултурних сала и организовање разноврсних ваннаставних активности њихови су главни адути за превенцију насиља. Искористили су прилику да представе програме које у циљу заштите деце реализују у школама.

Међу таквима је и „Србија, зона ненасиља” чији је део истраживање спроведено у Београду, Новом Саду, Смедеревској Паланци и Великој Плани. Од 1.000 испитаних шеснаестогодишњака 78,8 одсто било је сведок или учесник туче, 51 одсто застрашивања, 18,6 одсто пљачке, а 9,5 одсто сексуалног злостављања.

– Физичка агресивност највише је изражена у Београду, а најмање у Новом Саду. Посебно забрињава то што 23 одсто испитаника извештава да је у школама које похађају приметно малтретирање хомосексуалаца. Није мање важан податак да 22 одсто средњошколаца изјављује да им смета када у школском окружењу чују језик мањина. Поражавајуће је и што готово исто толико деце сматра да ученици са инвалидитетом не би требало да похађају редовне школе – открио је Зоран Златковић, координатор пројекта који реализује Организација креативног окупљања. Учесници трибине сагласни су са идејом водиљом „Србије, зоне ненасиља” која гласи – Звизнути, звекнути, развалити, ошамарити, жвајзнути, опајдарити, одаламити, опаучити, треснути... до седме године деца науче тридесет синонима глагола ударити, а антониме тек треба да открију.

М. Симић