Вуково начело „Пиши као што говориш, читај као што је написано”, уколико се проуче подаци о писмености Београђана, не би ваљало буквално применити. Жаргонски и колоквијални говор доминирају међу млађим становницима престонице па би се, следећи девизу „пиши како говориш”, на папиру нашло све сем смислених реченица које одговарају граматичким правилима.

Међународни дан писмености, 8. септембар, Београд је прошле године дочекао са 18.692 неписмених старијих од 15 година. Осим тога, 37.744 житеља престонице нема ниједан дан школске спреме, показују подаци Градског завода за информатику и статистику.

У Србији 1,3 милиона људи нема основну школу, па нам за утеху једино може послужити податак да је у свету сваки пети становник неписмен.

Процентуално, највећи број неписмених живи у општини Обреновац, где се око 3,6 одсто становника изјаснило да су неписмени. У цифрама, највише особа које не баратају са словима налази се на подручју Земуна, а реч је о више од 2.600 житеља.

– Подаци којима располажемо показују да је дошло до побољшања образовне структуре. Сваки пети суграђанин има вишу или високу стручну спрему. Образованија је мушка популација и млађе становништво, а и ниво образовања је знатно виши код грађана који станују у централним градским општинама. На пример, у општини Врачар свега 3,6 одсто становника старијих од 15 година нема завршену основну школу, док готово 40 одсто њих има више или високо образовање – објашњава Радмила Вићентијевић, начелница одељења статистике Градског завода за информатику и статистику.

Највише суграђана са факултетском дипломом има у најмногољуднијем Новом Београду, готово 40.000 житеља, док процентуално, највише високообразованих има на Врачару. Сваки трећи становник овог краја града завршио је факултет.

Постоји и значајна разлика у стопи неписмености у зависности од националне припадности. Најалармантнија ситуација је код Рома – сваки четврти припадник ове националне мањине је неписмен.

Разлике међу општинама постоје, али стручњаци сматрају да на ниво писмености не утиче поднебље, већ окружење и образовни ниво становништва, а истраживања показују и незадовољавајући степен језичке културе код школараца.

– Међу београдским основцима проверавали смо квалитет спонтано написаног текста. Утврђен је велики број недопустивих грешака. Проблем је што колоквијални језик постаје доминантан и то се догађа на свим нивоима у друштву – објашњава мр Јелена Стевановић, из Института за педагошка истраживања.

Стручњаци наглашавају да гарант писмености више није само завршена основна школа, будући да у ери експлозије информатичких новитета функционална писменост преузима примат.

– Појам функционалне писмености значи да особа буде способна да у свим друштвеним контекстима користи многобројне ресурсе за преношење порука, на пример да влада Интернетом, али и језичком културом, то јест да употребљава изражајна језичка средства – истиче Стевановићева.

Стручњаци напомињу да неписменост може да се посматра као лични хендикеп, социјална болест и економска штета по привреду једне земље. Неписменост је пре свега проблем села, јер сеоско становништво је три до четири пута изложеније овој појави од урбаног, што се и на територији главног града огледа у односу централних и ободних општина.

Највиша стопа неписмености бележи се у јужној и источној Србији, а поред младих угрожени су и одрасли, углавном жене, изнад 50 година. Југ Србије има неадекватан ниво језичке културе, истичу стручњаци. Призренско-тимочка и косовско-ресавска дијалекатска зона одступају од норме стандарда српског језика.

С. Деспотовић - М. Бракочевић

----------------------------------------------------

Све више доктора наука, мастера, специјализаната...

Стручњаци подсећају да последњих година присуствујемо хиперпродукцији високих звања. Све је више доктора наука, магистара, мастера, специјализаната... Прилика за зараду на постдипломцима је одлична, па ове студије и курсеви ничу као печурке после кише и на државним и на приватним факултетима.

Податак о томе колико у Београду има доктора наука не постоји, будући да све више академаца ово звање стиче на угледним, али и мало познатим приватним универзитетима и факултетима.

На Универзитету у Београду у току 2009. године промовисан је укупно 331 доктор наука, а број оних који су стекли ово звање је већи јер још нису прикупљени сви подаци.

У последњих пет година на факултетима београдског универзитета број доктора наука је у сталном порасту. Године 2004. највише академско звање стекле су 233 особе, а 2008. године – 378. Највише доктора наука промовисано је 2005. године. Тада се овим титулом окитило 384 академца.

У управи Универзитета у Београду, ипак, тврде да нам је потребно још више доктора наука и особа које се баве научноистраживачким радом.

– Број доктора наука у Србији је у односу на укупан број становника знатно мањи него у другим земљама, као што је на пример Словенија. Осим тога, они не морају да раде само у институтима, већ уколико покажу креативност могу да као врхунски стручњаци добију места и у појединим компанијама – објашњава Неда Бокан, проректор Универзитета у Београду.