Примером престоничких јавних предузећа, у којима, према подацима из градске управе, 413 радних места попуњавају особе са инвалидитетом (иако је законска обавеза да се запосли њих 374), тешко да ће кренути друге локалне самоуправе у републици, сматрају у Унији послодаваца Србије.

Приликом обуке предузетника како да се припреме за запошљавање овог дела популације, они су сондирањем у 13 градова утврдили да на бироу не постоји довољно инвалида да попуне параграфима предвиђен број радних места.

Подсетимо, Закон о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом (ОСИ) налаже да послодавац који има од 20 до 49 радника запосли једног инвалида. Ако има 50 и више, најмање два, а на сваких наредних 50 још једног инвалида. Ако то не учини дужан је да месечно за свако такво непопуњено место уплати у посебан буџетски фонд износ једнак висини три минималне зараде.

Како каже Драгољуб Рајић, представник уније, после почетка примене Закона о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом, у нашој земљи, са онима који сада раде, може бити запослено њих 35.750. Како нам је речено у Националној служби за запошљавање, закључно са 30. јуном на евиденцији је било 21.773 особе са инвалидитетом. Од тог броја је 7.017 жена.  

– Из разговора са представницима организација ОСИ сазнали да је свега половина оних који су на бироу заинтересовани да раде за плату од двадесетак хиљада, кад већ примају 12.000 до 14.000 месечно на име туђе неге и помоћи – нагласио је Рајић, додајући да је посебан проблем што закон не третира једнако јавна и приватна предузећа. Прописи предвиђају да република Србија као послодавац, као и корисници средстава из буџета, уколико нису у финансијској могућности да испуне законом предвиђене обавезе, могу их из текуће пребацити у наредну годину. Приватници немају такву погодност  – нагласио је Рајић.

Иначе, у складу са новим законом, Републички фонд ПИО и Националне службе за запошљавање су од 12. јула почеле прва вештачења за процену радне способности, могућности и одрживости запослења особа са инвалидитетом. За тај посао задужена је мешовита стручна комисија. До јуче, за процену се пријавило 1.212 инвалида

----------------------------------------------

Удружење параплегичара Београда: параграфи штите од дискриминације

Вукоман Бошковић, секретар Удружења параплегичара Београда, каже да је закон одличан, али да послодавци треба озбиљније да га схвате. Најбоље је, каже, што ће особе са инвалидитетом одсад бити запошљаване на одређено или неодређено време, а не на основу уговора о ауторском делу. Оно што штити од дискриминације је, каже, одредба која налаже послодавцу да до петог у месецу уплати доприносе за запосленог са инвалидитетом иначе ће плаћати казне на које иде затезна камата.

– Доста пензионера у нашем удружењу од 480 чланова има пензије од око 15.000 динара. Они су спремни да замрзну пензионерски статус и запосле се, чиме у перспективи повећавају будућу пензиону основицу – нагласио је Бошковић.

Како објашњава, према досадашњим стимулативним мерама послодавац који запосли особу са инвалидитетом са тржишта рада, добијао је средства за опрему радног места за таквог радника, а држава му је годину дана давала плату. Услов је да на том месту радник са инвалидитетом буде запослен најмање две године.

– Долазили су ми чланови удружења и жалили се да је газда узео помоћ од државе, а њих отпустио пре истека две године – каже Бошковић.

----------------------------------------------

Удружења студената са хендикепом: као да је циљ да послодавци дају паре држави

Љупка Михајловска, директорка Удружења студената са хендикепом, каже да закон има доста мана, а да је суштинска што не постоји довољно квалификованих особа са инвалидитетом које би попуниле радна места прописана овим актом.

– Слали смо их у банке, али оне нису задовољне како раде. А како би били када само један одсто њих има високу стручну спрему, а више од 18.000 нема никакву квалификацију. Мало је образованих, да не помињемо децу са сметњама у развоју – објашњава Михајловска.

Како наглашава, у нашој земљи не постоји сервис подршке, односно пракса да држава инвалиду плаћа пратиоца до радног места. Штавише, превоз им је велики проблем, а догађа се да и таксисти одбијају да возе особе у инвалидским колицима. Многи зато одлучују да живе од стипендија, пензија, помоћи, уместо да раде.

– Можда је закон добро замишљен, али не постоје услови да буде спроведен. Као да све иде ка томе да послодавци не испуне квоту, већ да уплаћују новац држави – каже Михајловска.

Драгана Јокић