Deo javnosti u bivšoj Jugoslaviji i Srbiji već više od šest decenija je u zabludi da je Josip Broz Tito prvi počasni građanin Beograda, o čemu svedoči i pisani dokument –  povelja u vlasništvu porodice nekadašnjeg komandanta Prve partizanske armije,  Peka Dapčevića. U tekstu ovog, do sada retko pominjanog, istorijskog izvora zapisano je da je jedan od predvodnika borbi za oslobođenje prestonice od Hitlerovih nacista dobio najprestižnije priznanje glavnog grada 20. oktobra 1945. godine, na prvu godišnjicu proterivanja nemačkih trupa preko Save.

Neverovatno je da je do danas u nekim spiskovima počasnih građana Beograda, na kojima se nalaze 24 osobe, zabeleženo da je bivši šef jugoslovenske države ovo zvanje dobio sa generalom Dapčevićem i maršalom Fjodorom Tolbuhinom 25. maja 1947. godine. Ovakav podatak obelodanjen je i nedavno kada je bilo reči o Migelu Anhelu Moratinosu, španskom ministru inostranih poslova, koji je poslednji poneo najuglednije prestoničko priznanje. Nakon toga našoj redakciji javio se čitalac, koji opovrgava hronološki redosled imena.

– Originalna povelja, koja je Peku Dapčeviću dodeljena 1945. godine, ispisana je rukom, na jarećoj koži i do danas je dobro očuvana. Pisao ju je lično tadašnji predsednik Srpske kraljevske akademije (naziv Srpska akademija nauka ustanovljen je 1947) Aleksandar Belić, naš čuveni lingvista, a izdao Izvršni narodni odbor grada Beograda. Dimenzije dokumenta su 60 sa 40 centimetara, ali ne mogu da potvrdim na kojem je tačno mestu zvanično uručen – svedoči nam Vuk Dapčević, sin Peka Dapčevića, i dodaje da je ovo vredno znamenje do sada čuvao u porodičnom sefu, ne želeći da ga objavljuje.

Nije na odmet pomenuti ni da, kako tvrdi Dapčević, jugoslovenskom maršalu nije odgovaralo da se sazna da je neko postao vlasnik povelje sa najvišim počastima glavnog grada pre nego što ju je on poneo 1947. godine.  

– Dugo se prećutkivalo da je Broz u oslobođeni Beograd došao tek 29. oktobra 1944. godine i da ga je na savskoj obali dočekao moj otac. Odveo ga je do kuće u Užičkoj ulici 15, gde se na ulazu još nalazio natpis „Štab generala Peka Dapčevića”. Ne sporim Titove zasluge, pre svega kasnije, i to najviše na planu spoljne politike, ali u zemlji nije mogao da se pomiri sa tim da je neko nešto uradio pre njega – ubeđen je Vuk Dapčević.

Ozaboravljenoj povelji govore i dve anegdote, pogotovo ona o njenom nestanku.

– U vreme kada je Aleksandar – Leka Ranković bio smatran Titovim naslednikom i obavljao funkciju potpredsednika države dokument je nestao iz naše kuće. Dva dana posle svrgavanja drugog čoveka zemlje, na Brionskom plenumu 1966. godine, povelja se opet našla na stolu u našem domu. Potom je tadašnji gradonačelnik Branko Pešić čuo za ovu priču i u neverici tražio da mu se očevo priznanje donese na uvid. Tome se suprotstavila moja majka, koja je posumnjala da će dokument opet nestati i tako ga više nismo iznosili iz kuće – seća se Dapčević.

On, inače, ne skriva da general Dapčević nije bio u najboljim odnosima sa moćnim šefom Udbe Rankovićem, koji se, kako kaže, pribojavao da neko drugi ne zauzme njegov položaj i nametne kao novi šef države u slučaju Brozove smrti. Možda je, kako tvrdi, i to bio razlog zbog kojeg je tekst o dodeli priznanja počasnog građanina Beograda, sročen na prvu godišnjicu oslobođenja od nacista, tako dugo ostao u mraku sefa.

– Koliko god da je cenio povelju glavnog grada, otac se nije razmetao ovim dokumentom i nije ga često pominjao. Bio mu je bitan, a to pokazuje i činjenica da ga je čuvao zajedno sa rodoslovom Dapčevića – navodi naš sagovornik.

Potomak jednog od komandanata borbi za oslobođenje Beograda napominje da su do sada o njegovim roditeljima objavljivane mnoge neistine, ali da nije želeo da odgovara na, kako kaže, „takve gluposti”. Jednim od najbizarnijih detalja smatra plasiranje informacije da je Peko Dapčević nameravao da ukloni crkvu svetog arhangela Gavrila, koja se nalazi na mestu gde je trebalo da bude izgrađen stadion Jugoslovenske narodne armije.

– Istina je da on nije dozvolio da se ovaj objekat zida na mestu bogomolje, pa je tako uticao da gradilište bude izmešteno na novu lokaciju, sačuvavši crkvu, koja i danas postoji. Priče o tome da je prvi srpski tajkun, da je moja majka bila buržujka i slične izmišljotine zaista je smešno komentarisati – zaključuje Vuk Dapčević.

-----------------------------------------------------------

Nije bilo Titovog „embarga”

„Politikini” izvori potvrđuju da je podatak o povelji generala Peka Dapčevića tačan, ali navode da je ovaj dokument pominjan i ranije i da njegovo objavljivanje nije bilo pod nekim posebnim „embargom”, koji bi nametnuo lično Josip Broz. Oni podsećaju da je i sam Peko Dapčević u jednom od svojih spisa naveo da je priznanje počasnog građanina prestonice dobio 1945. godine. Podatak o tome ko je prvi poneo prestižno zvanje nismo uspeli da pronađemo među brojevima novina izdatih u oktobru 1945. godine. Jedino je u „Borbi” 20. oktobra 1945. pomenuto da je Dapčević proglašen narodnim herojem, ali nije bilo reči tituli počasnog građanina prestonice.

Nikola Belić