Београд

Петровчић – сремско село без кафане, са поезијом и мангулицама

У сурчинском селу данас и сутра одржава се ликовна колонија, песничко вече и светковина у част мангулице. – после здравог свињског меса посетиоцима ће бити послужено 500 крофни

Четрдесетак километара далеко од „круга двојке” село са око 1.800 житеља Фото Драган Јевремовић

У сурчинском селу Петровчић мангулица се пише великим „м”!Није грешка. Намерно је. Њено величанство свиња са мањком холестерола дуго се узгаја на сремској страни престонице. У част ове животиње, сутра ће пред парохијским домом локалне цркве на „главном шору” – готово једином у овом насељу – бити организована „Мангулијада”. Весело ће бити већ данас – у порти храма рођења светог Јована Крститеља од 10 сати биће организована ликовна колонија, а од 19.30 песничко вече „Стихови под звезданим небом”.

Радују се Петровчићани узбудљивом викенду. Можда и једином који их чека у 2010. години. Певаће се, играти и рецитовати, уз добар залогај и пићенце. А онда – „рикверц”, у спору свакодневицу сремске равнице...

Да ништа не препусте случају, благовремено су почели припреме. Радивој Прокопљевић – чика Прока, поета, књижевник и организатор „Стихова под звезданим небом”, посудио је своје двориште за седиште „оперативног штаба”. Ту је и Горан Кнежевић, задужен за „Петровчићанску мангулијаду”. И њихови пријатељи Жика Маринковић, Раде Ђокић и мештанин који се представља као Биџа. Тако га сви познају. Затичемо веселу екипу у тренутку кад пада договор да се на „Мангулијади” за десерт, после здравог свињског меса, посетиоцима послужи 500 крофни из кухиње чувене Петровчићанке – Мице „тровачице”!

– Сви смо ми овде и свињари и песници – објашњавају и у шали додају да то није сукоб интереса.

Застају у преговорима и репортерима „Политике” причају о Петровчићу – месту на самој ивици Београда, четрдесетак километара далеко од „круга двојке”, са око 1.800 житеља. Ово је, кажу, једино сремско село без кафане. И једино место у Србији где постоји споменик изгинулим присталицама Димитрија Љотића, у црквеном дворишту. Да буде чудније, обележје је у главној улици – где се збива цео сеоски живот – названој по партизанском борцу Душану Вукасовићу Диогену. На истој штрафти је и његов родни дом, окићен са две табле: спомен-плочом у част палог народног хероја, и натписом „кућа на продају”. Поносе се Петровчићани и њиме. Као и Бранком Љубинковићем, Диогеновим „другом из рова” и борцем у грађанском рату у Шпанији. Ратовање у иностранству за Љубинковића је било исто што и служење војног рока за већину мушких глава у Петровчићу – једини повод да неко оде из села.

– Ми смо Сремци слабо покретљиви људи. Гарант више од 90 одсто житеља не мрда одавде – објашњавају чика Прока и Кнежевић по чему су мештани слични Имануелу Канту.

Обратно се дешавало. Тако је управо Кнежевић, родом Земунац, пре четврт века дошао у село у коме је „бацио анкер”.

– У то доба, кад те у центру Београда питају где живиш, одговориш им ,Петровчић’, а људи ти отпоздраве својим презименом, мислећи да им се представљаш – препричава своје искуство Кнежевић.

Предстојећи догађаји, надају се мештани, учиниће да се прочује за њихово место. Од срца зову све заинтересоване да им се за викенд придруже у приредбама. Шта их тамо чека?

– На ликовној колонији, сликари ће да цртају под липом. Те радове поклонићемо деци – победницима „Стихова под ведрим небом” која су написала најлепше песме о Срему. Учествоваће и етнопевачи, а очекујемо гостовање петнаестак познатих поета – набраја Прокопљевић.

А шта се, осим меса, спрема за „Мангулијаду”?

– Фешта почиње у 14 сати такмичењем у кувању гулаша од меса мангулице и надметањем у пуцању бичевима. Бич и буџу, штап којим смирујеш свињу кад је немирна, овде има свака кућа. Кад прогласимо победнике, од 19 сати наступају тамбураши. Јешће се и пити за бадава, биће весеља на претек – одговара Кнежевић.

Одједном, ситуација се захуктава. Чланови „организационог одбора”, договарајући се, почињу да причају истовремено. Све гласније. Од оног поред тебе, не чујеш човека који седи преко пута. Наизглед конфузна ситуација води у сигуран епилог. Тајну нам одају Маринковић, Ђокић и Биџа:

– Ма, увек је овако. Кад треба да се договоримо, прво се попије и поједе. Онда, мало-помало, креће надвикивање. Нико никог не слуша. Падне понекад и свађа. Посебно ако се потегне која више. А онда, кад се сусрет заврши, испадне да смо се договорили и све буде у реду, бога питај како...

Димитрије Буквић

објављено: 28/08/2010

Последњи коментари

jeremija krstic | 27/08/2010 23:33

Kafane i kafici treba zabraniti u zgradama gde ljudi trba da imaju mir.Vapaj stanara iznad kafica niko ne cuje .

N.V. Poezija i Mangulica | 30/08/2010 15:21

Petrovčić,poezija i mangulica,bez kafane, liči na
fantastičnu zamisao o selu ili gradu budućnosti.
Ako bi dodao i ekološku energiju koju bi sam mogao napraviti stvarno bi se isplatilo razmisliti
o stvaranju više takvih sela budućnosti koje ovaj
sadašnji svet željno traži.Stvarno sam oduševljen
ovim člankom te pozivam autora ovoga članka
da potraži i opiše ovakve vredne posebnosti na
drugim mestima u srbiji.