Поздрав са Декинтоса

И, стигли ми на Аду. Распаковали се. Залегли на карираном ћебенцету. Јели. Да пребринемо. Поболи сунцобран. Мажемо се кремом са заштитним фактором 50+: ја жену, жена децу, деца мене. Гацамо по плићаку. Млака. Чиста. Зелена водица. До бова стајаћа журка. Иза бова плови педалина. У даљини скутер. А на небу – бели облаци. Све исто ко на Закинтосу. И боље! Тамо, у Грчкој – јавља бака СМС-ом – за лежаљке, кафицу и лимунадицу она и прикан изјутра како се пробуде пљуцну 20 еврића; плус храна, излети, дискаћи... „Стотка дневно!” пише. „Пута десет дана – па ти, сине, види! Уз најам апартмана и превоз, изађе око две хиљадарке! Срећа да нам је банка одобрила плаћање на 36 рата. Рачунај да се назиму усељавам код вас да уштедим за грејање. Надам се да сте ОК. Поздрав са Закинтоса.”

Грозим се кредита. Покушао сам, док вредно радим током године, да замислим тај силни кеш на гомили. Сматрам, ако је човек кадар нешто да замисли, фантазију може и да оствари. И, тако, ринтачио ја, замишљао и призивао лову потребну за породични одмор. Од прошлог септембра до јануара – ништа. Од јануара до јула – ма какви. Не јавља се! Иако имам бујну машту, толике паре никако ми не иду у главу. Нормално је што онда неће ни у новчаник. У тоталном сам декинту!

– Заборави на Грчку, није нам лоше ни на Савском језеру. Нисмо банци ништа дужни, а пливамо исто као и да смо на Јонском мору – теши ме жена.

– А осим пливања, овде има милион места за провод – додаје ћера.

– Народе, док се ви одлучите, ја одох на терен за пејнт бол. Идем да осветим Цакија. Јуче га изрешетала екипа из Јерковића – устаде син.

Одговарам на СМС: „На Ади Циганлији нам је суперишка. Паркинг је поскупео 50 одсто, кафа – 180 динџи, а само за пиво и сокиће треба нам две хиљадарке дневно – па ти, бако, види! Срећа да плаћамо кешом па се и не хватамо често за џеп. Слободно презими код нас, али заборави да ћемо ти ми отплаћивати трогодишњу креду за летовање. Иначе, хвала на питању, ОК смо. Унук ти пуца по цео дан, унука вози бајс, а син и снајка глуме Тарзана и Џејн у адској шуми. Поздрав са Декинтоса.”

Искапљујем преостало пивце из флаше и узимам своју драгу Џејн за руку. Водим је у незаборавну авантуру. Ја – у гаћама с тигровим шарама, она – комплет у анимал принту: бикини, марама, торба за плажу, пешкир, папуче. Права зверчица! Цакле јој очи! Схватам поруку! Бррр, кожа ми се јежи!

На брзака се пробијамо кроз триста хиљада тропикал гаћана. Што ти је мода – сви поживотињили овог лета! У костимима гепарда и леопарда опасне мачке шетају! Прате их насмејани мишићави момци. Не плаше их се! Куд оне, туд они – у корак. Брига их све заједно за Грчку. Брчкају се, скачу, циче, роне, крцкају кокице, лижу сладолед, пењу уз вештак-стену, беру лековито биље... „Ох, ах”, по врзинама неке чудне птичице певају. Игла не може у шумицу да падне. Све заузето! Пропаде ми незаборавна авантура са женицом! Продужавамо путељком. Не одустајем. Познат сам као упоран. Фудбалери шутирају, баскеташи тапкају, рагбисти се гурају, голфери тихују, тенисери сервирају. Ватрице пуцкетају, котлићи се крчкају, роштиљи диме, теку потоци пића...

Пред Авантура парком стављамо кациге и везујемо се за безбедносну ужад. Високо у гранама, испод самог неба, Џејн и ја доживесмо обећано узбуђење.

– А-а-а-а-ааааа! – дозивам своју љубав. Лупам се песницама по рутавим грудима и хватам најближу лијану. Шнирам кроз крошње. Да ме види, Џони Вајсмилер би се одушевио!

Вољена ми долеће у загрљај. Лепотица! Иста Морин О’ Саливен!

– Незаборавно искуство, драги... – грца од задовољства моја Џејн.

– Ти знаш, кад ја нешто обећам...

Јуримо се по зеленом лавиринту. Мало-мало, па се стигнемо. „Ох, ах”, око нас кликћу заљубљени парови. Другова Тарзана и другарица Џејн колико хоћеш. Ни они нису нигде отпутовали. И што би, кад је летовање најпустоловније у Београду.

Дарко Калезић