Институт за онкологију и радиологију Србије покренуо је иницијативу да се у престоници прошири број пунктова где ће оболелима од рака бити омогућено давање хемотерапије. Тренутно овакав третман може да се добије само у овој установи и Клиничко-болничком центру „Бежанијска коса”, а чињеница је да се из године у годину повећава број пацијената који имају рак и којима је оваква врста лечења неопходна.

Професор др Ненад Боројевић, директор Института за онкологију и радиологију Србије, каже да не постоје разлози због којих се овај приступ не би развио и у другим кућама. Он објашњава да су предлог за проширење капацитета упутили Министарству здравља и Секретаријату за здравство.

– Давање цитостатика може да се обавља и у Клиничком центру Србије. Рецимо, то би могло да се учини на Интерној А клиници, где долази велики број пацијената због тумора дигестивног тракта. Исто тако, услови за остваривање ове идеје постоје у клиничко-болничким центрима. Само код нас је 2000. године било 5.459 давања цитостатика у циклусима, а прошле године чак 10.715 хемотерапијских циклуса – сматра др Боројевић.

У овој установи ће за четири до пет месеци бити отворен центар савремене рендген-дијагностике и радио-терапије, који се нимало неће разликовати од светских. Набавка опреме је завршена, а сада следи њено монтирање.

– Формирали смо групу за подршку пацијентима и њиховим породицама, како би их припремили на оно што болест носи са собом. Ту је и свештеник за оне болеснике који можда не желе да попричају са психологом, а којима значи реч свештеника – рекао је наш саговорник.

У овом институту тренутно немају ниједан кревет који је намењен за палијативно збрињавање тешко оболелих пацијената, али др Боројевић каже да треба радити на томе да се за ову групу болесника одвоји неколико постеља. Он наглашава да они од 2003. године имају Амбуланту за бол, која је значајна за олакшавање мука оболелих од рака, кроз коју је протекле године прошло 1.850 болесника.

– Раније се дешавало да када неко каже да има рак, околина га одмах сматра осуђеним на смрт. Сада није тако. Прогноза болести зависи од тога у којем је стадијуму откривена, јер што се пре утврди бољи је исход лечења. Са неким врстама рака може да се живи годинама, ако се лече на исправан начин. Али, неке врсте могу дуго да расту у организму, да особа нема никакве симптоме и да се болест открије касно, што је најчешће случај са туморима јајника, панкреаса и плућа – додао је др Боројевић.

Држава је недавно почела да спроводи организоване превентивне прегледе за откривање рака дојке, грлића материце и дебелог црева, а наш саговорник наглашава да је то одличан корак и да се резултати виде после неколико година, када у болнице долази мање тешких случајева где је болест напредовала.

– Не постоји ниједан програм за рано откривање рака на који се у старту сви грађани одазивају, што је показало искуство других земаља. Број оних који одлазе на скрининг повећава се са растом нивоа свести. Уколико би неко увео санкције за оне људе који се не одазивају акцији, мислим да то не би донело резултате – каже директор Института за онкологију.

Савремени онколози данас заступају становиште да је у случају дијагнозе рака болест излечива у 50 одсто случајева. Код деце је ситуација нешто другачија, па тако обољење успешно преброди 75 одсто малишана. Међутим, ови малишани морају до краја живота да долазе на контроле и то једном годишње.

– Рак је болест полуделих гена. У основи настанка лежи губитак нормалне регулације раста ћелија. Циљ је да се не задовољавамо само добрим успехом лечења обољења, већ се од савремене терапије очекује да квалитет живота пацијента буде што је могуће бољи. Не постоји један лек који треба да користи рецимо пацијент оболео од рака дебелог црева. Ту су комбинације медикамената, а стручњаци процењују у којем је стадијуму болест, који део органа је тачно обољење захватило, колико година пацијент има и тек тада му се одређује терапија – додао је др Боројевић.

-----------------------------------------------------------

Ризик од оболевања

Свака 11 жена у Србији има шансу да оболи од рака дојке, а у Америци свака седма. Др Боројевић каже да можемо да очекујемо такав пораст и код нас, јер много тога зависи од начина живота.

– У Јапану је рак дојке ретка болест. Али, ако Јапанка дође да живи у Америци, после неколико година живота тамо има исти ризик да оболи као да потиче из те земље – рекао је др Боројевић.

Данијела Давидов-Кесар