– Ни­је по­тре­бан раз­лог за ту­чу, не­го же­ља. Не­ко­ме се прох­те­ло па ме на из­ла­зу из шко­ле ода­ла­мио у гла­ву, из чи­ста ми­ра. По­ср­нуо сам, ума­ло пао. При­брао се и на­ста­вио сво­јим пу­тем. А да сам се са­мо окре­нуо да ви­дим ко ме „рок­нуо”, за­вр­шио бих у Ур­гент­ном – при­ча три­на­е­сто­го­ди­шњак.

Пре­ки­да га го­ди­ну да­на ста­ри­ји де­чак ко­мен­та­ри­шу­ћи кроз осмех „то је ти­пи­чан при­мер до­ка­зи­ва­ња мо­ћи и че­ли­че­ња но­вај­ли­ја. Мо­ра да се на­у­чи ко је спре­ман да на­бо­де, са­ва­та, отво­ри и то, та­ко...”

– А на­бо­сти зна­чи „за­сла­ди­ти” пе­сни­це или ко­ле­на уда­ра­њем сва­ког ко ти ска­че по жив­ци­ма. Ор­га­ни­зо­ва­ти успе­шну са­че­ку­шу и же­сто­ко од­ва­ли­ти не­ко­га кра­ће се ка­же „са­ва­та­ти”. „Отво­ри­ти” је већ озбиљ­ни­је, као убо­сти но­жем, рас­по­ри­ти – углас по­ја­шња­ва­ју ма­ло­лет­ни­ци, ђа­ци осмо­лет­ке „Бра­ћа Ста­мен­ко­вић”. Твр­де да мно­го ви­ше зна­ју о на­си­љу у шко­ла­ма од ра­зних струч­ња­ка ко­ји о ње­му го­во­ре, за­то што су мал­тре­ти­ра­ње ис­ку­си­ли као ви­нов­ни­ци и као жр­тве.

– И сви ми­сле да је ре­кет кад тра­жиш кин­ту, али ни­је са­мо то. Кад ти ја­чи тра­жи бом­бо­ну – даш, јер он је­два че­ка да му не даш па да ти узме це­лу ке­су и уби­је те од ба­ти­на, да на­у­чиш да му се не су­прот­ста­вљаш. Не ва­ља ни кад да­јеш, он­да стал­но оче­ку­ју да ка­ко на­и­ђу спре­миш жва­ку, чо­ко­ла­ди­цу, ци­га­ре... а ако не спре­миш, опет до­би­јеш ћу­шку, ша­мар, пе­сни­цу – ис­по­ве­да­ју се де­ца ис­ти­чу­ћи да се не осе­ћа­ју си­гур­но ни у шко­ли ни на ули­ци, а по­себ­но не у бли­зи­ни „ште­ко­ва” – скро­ви­шта.

– Ло­кал­не бан­де у сва­ком на­се­љу има­ју ште­ко­ве. Ту се оку­пља­ју, ра­де сва­шта, а ко­га на си­лу од­ву­ку из­ла­зи у мо­дри­ца­ма. Ми исто има­мо не­ко­ли­ко на­ших ште­ко­ва у бли­зи­ни шко­ле. Та­мо по­не­кад по­бег­не­мо са ча­со­ва да по­пу­ши­мо ци­га­ру, јер не би­ју се баш сви. Ви­ше де­ча­ци не­го де­вој­чи­це, ма­да јед­на од њих је већ го­ди­на­ма глав­на и ле­ма све што стиг­не, зра­чи стра­хом – при­ча­ју основ­ци и спо­ра­дич­но на­по­ми­њу да они ни­су нај­го­ри, да у клу­па­ма ре­дов­них шко­ла се­де још „лу­ђа” де­ца. Ку­ћа зна­ња ко­ју по­ха­ђа­ју сло­ви за сте­ци­ште ма­ло­лет­ни­ка скло­них на­сил­нич­ком по­на­ша­њу, кли­на­ца ко­ји су ети­ке­ти­ра­ни као про­бле­ми па из­ба­че­ни из „обич­них” шко­ла. Под ње­ним кро­вом јед­ни се, ка­жу, осе­ћа­ју си­гур­но, а дру­ги не. И твр­де да, ко­ли­ко год се при­по­ве­да­ло о то­ме да су опа­сни, по­на­ша­ју се ба­ха­то, не пре­за­ју ни од че­га, ипак се не би усу­ди­ли да из­бо­ду сред­њо­школ­це но­жем у цен­тру гра­да, као што је то, ка­ко се при­ча у кра­ју, ура­дио њи­хов вр­шњак из јед­не елит­не шко­ле.

На осно­ву по­на­ша­ња адо­ле­сце­на­та и ме­диј­ске сли­ке мо­же се за­кљу­чи­ти да је по­ве­ћа­на ма­ло­лет­нич­ка де­лин­квен­ци­ја, али по­да­ци Ми­ни­стар­ства уну­тра­шњих по­сло­ва го­во­ре дру­га­чи­је.

– Ста­ти­сти­ка по­ка­зу­је да је про­шле го­ди­не за 13,4 од­сто сма­њен број кри­вич­них де­ла у од­но­су на 2008. го­ди­ну. Та­кав тренд је на­ста­вљен и у пр­ва три ме­се­ца ове го­ди­не – ка­же Мир­ја­на Мар­ко­вић, глав­ни по­ли­циј­ски ин­спек­тор у Од­се­ку за пре­вен­ци­ју и су­зби­ја­ње ма­ло­лет­нич­ке де­лин­квен­ци­је МУП-а.

Де­ца ко­ја пре­ла­зе с оне стра­не за­ко­на обич­но по­ти­чу из по­ро­ди­ца у ко­ји­ма су на­ру­ше­ни од­но­си.

– Ма­те­ри­јал­ни ста­тус не­ма пре­суд­ну уло­гу. У адо­ле­сцен­ци­ји до­ла­зи до про­ме­на код де­це, па и не­ка пра­ви­ла у ку­ћи тре­ба да се про­ме­не у скла­ду са тим. Мла­ди ко­ји кре­ну пу­тем де­лин­квен­ци­је у нај­ве­ћем бро­ју слу­ча­је­ва не ра­де то због ко­ри­сти, већ да би скре­ну­ли па­жњу на се­бе. Де­ца же­ле да раз­го­ва­ра­ју са ро­ди­те­љи­ма јер им је по­треб­на па­жња и по­моћ у од­ра­ста­њу. Ако хо­ће не­што да ка­же, а ро­ди­тељ ре­ци­мо од­го­во­ри: „Са­че­кај, мо­рам да за­ку­вам ру­чак, или имам са­ста­нак”, мо­же се до­го­ди­ти да се де­те за­тво­ри и да ви­ше не мо­же да се до­пре до ње­га – об­ја­шња­ва Мар­ко­ви­ће­ва.

Због то­га је нај­ва­жни­ја са­рад­ња са ро­ди­те­љи­ма, али и они раз­ли­чи­то ре­а­гу­ју.

– Не­ки ро­ди­те­љи за­у­зму за­штит­нич­ки став пре­ма де­те­ту и не же­ле да схва­те да је по­гре­ши­ло. Дру­ги не мо­гу да се по­ми­ре са чи­ње­ни­цом да им је де­те кре­ну­ло пу­тем кри­ми­на­ла, окри­вљу­ју се­бе да су по­гре­ши­ли у вас­пи­та­њу, пи­та­ју се шта ће им ре­ћи ком­ши­је и од­би­ја­ју са­рад­њу. Због то­га је нај­ва­жни­је да ро­ди­те­љи схва­те да по­сто­ји про­блем, да ни­су са­ми, да по­сто­је струч­не слу­жбе и да тре­ба да са­ра­ђу­ју са на­ма – при­ча Мар­ко­ви­ће­ва.

На­си­ље ма­ло­лет­ни­ка је, ка­же Гор­да­на Ни­ко­лић, пси­хо­лог у Пе­тој бе­о­град­ској гим­на­зи­ји, по­сле­ди­ца, а не узрок.

– Де­ца су као спу­жве, упи­ја­ју све из окру­же­ња. А шта та­мо ви­де? Удар­не ве­сти у ме­ди­ји­ма су ко је ко­га убио и о то­ме се да­ни­ма рас­пре­да. У нај­ва­жни­јој др­жав­ној ин­сти­ту­ци­ји, у Скуп­шти­ни, псу­ју, пљу­ју се, по­ли­ва­ју во­дом... До­не­сен је но­ви за­кон о обра­зо­ва­њу ко­ји учи де­цу да од­ла­зе из шко­ле. До са­да је 26 из­о­ста­на­ка по­вла­чи­ло мо­гућ­ност да де­те бу­де из­ба­че­но из шко­ле, са­да је та гра­ни­ца по­ме­ре­на на 35. Ти­ме се под­сти­чу да из­о­ста­ју са на­ста­ве, а ка­да до­ђу на фа­кул­тет од­мах има­ју про­блем, јер је осно­ва на­ста­ве по бо­лоњ­ском си­сте­му ре­дов­ност – ка­же Ни­ко­ли­ће­ва.

За­го­вор­ник је по­што­ва­ња деч­јих пра­ва, али ка­да се та пра­ва зло­у­по­тре­бе, пре­тво­ре се у опа­сност за де­те, јер је ва­жно де­цу на­у­чи­ти да сва­ко пра­во под­ра­зу­ме­ва и лич­ну од­го­вор­ност.

– Ка­зна не слу­жи да се ка­зни де­те, већ да не­што на­у­чи. Да му се ка­же стоп. Ово је ли­ни­ја пре­ко ко­је не мо­жеш – при­ча Ни­ко­ли­ће­ва.

О на­си­љу ме­ђу де­цом обич­но се при­ча ка­да се не­што до­го­ди.

– Про­блем се та­да пре­ба­цу­је као пинг­понг лоп­ти­ца. Ро­ди­те­љи оп­ту­жу­ју шко­лу да је она кри­ва за су­ко­бе ме­ђу де­цом, у шко­ли сма­тра­ју да су гре­шке у вас­пи­та­њу на­пра­ви­ли ро­ди­те­љи и дру­штво, а у дру­штву сма­тра­ју да то не­ма ве­зе са њи­ма. А ко је крив? Ро­ди­те­љи ра­де по два-три по­сла ка­ко би пре­жи­ве­ли. Од­ла­зе ују­тру, до­ла­зе уве­че, без трун­ке сна­ге да се ба­ве де­цом. Шко­ле по­кре­ћу про­гра­ме о не­на­си­љу, угра­ђу­ју ви­део над­зор, ан­га­жу­ју обез­бе­ђе­ње. Дру­штво не ре­а­гу­је. И док ро­ди­те­љи ми­сле да је де­те у шко­ли, а на­став­ни­ци да је код ку­ће, де­ца се­де у кла­ди­о­ни­ца­ма и игра­о­ни­ца­ма. Ни­је тач­но да де­ца не же­ле успех, са­мо не­ма­ју на шта по­зи­тив­но да се угле­да­ју. И то што се ба­ве кри­ми­на­лом јед­на је вр­ста по­тре­бе да се не­где до­ка­жу. Да ни­је успе­шних спор­ти­ста, ми не би­смо има­ли мла­де љу­де да по­ка­жу да по­сто­ји бо­љи пут – ис­ти­че она.

По­сле три де­це­ни­је ра­да, Ни­ко­ли­ће­ва сма­тра да у шко­ли на­жа­лост по­сто­је све вр­сте на­си­ља: ту­че, емо­ци­о­нал­но зло­ста­вља­ње, кра­ђе.

– У струч­ним шко­ла­ма је мо­жда при­сут­ни­је фи­зич­ко на­си­ље, док је за гим­на­зи­је ка­рак­те­ри­стич­но емо­ци­о­нал­но, али пра­ви­ла не­ма. Нај­ва­жни­је је на­ћи на­чин да се ре­ши про­блем. Је­дан од пр­вих ко­ра­ка је пре­вен­ци­ја, за­тим укљу­чи­ва­ње де­це у раз­ли­чи­те обра­зов­не про­гра­ме. По­треб­на је стра­те­ги­ја, си­стем­ско ре­ше­ње. Ка­жу да фа­ли па­ра, али ни­смо се сви пре­тво­ри­ли у Ба­ју пат­ка да са­мо ску­пља­мо но­вац. Ако учи­ни­мо сви по­ма­ло, на­ћи ће­мо ре­ше­ње, оно увек по­сто­ји, са­мо ако има до­бре во­ље. Е ме­ни се, на­жа­лост, чи­ни да до­бра во­ља не­до­ста­је – на­по­ми­ње Ни­ко­ли­ће­ва.

Б. Ва­си­ље­вић – М. Си­мић