Сазнавши у трећем месецу трудноће да не носи веома крупну бебу, већ тројке, које је доктор тога дана уз помоћ ултразвука успео да преброји, Драгица Јовановић каже да само што се није стропоштала са столице. Када је сабрала мисли, следеће је било да „троструку вест” саопшти Зорану, тадашњем дечку а садашњем мужу и оцу двадесетогодишњих Тијане, Анђелке и Лазара.

– Памтим као да је било јуче, жмарци и чудна нелагода су ми струјали под кожом. Али, Зоран ми се јавио убрзо пошто сам му саопштила да носим тројке и рекао да се преселим код њега. Свадбу смо правили тачно годину дана после порођаја, венчању су присуствовале и наше три бебе, а затим смо, у истом дану, прославили и склапање брака и њихов рођендан – присећа се Драгица, додајући да је и сада прође језа при помисли на све што је прегрмела током првих година подизања деце.

– Сећам се и свих оних чаршијских ишчуђавања и запиткивања како је то бринути о три бебе одједном. Било је и оних који би нам долазили у посету, па „превртали очима” и одлазили и пре него што проври кафа, кад из дечје собе одјекне хорски плач. Мисле људи, огроман терет, а ја уживала, пуна заноса и полета, гледајући их како расту, као да ми је живот уистину почео када се нашим домом разлегао плач новорођенчади – каже Драгица. Сматра да је чак и добро прошла: потомство јој је укорак расло, па није морала три пута да пролази кроз непроспаване ноћи, умор, бригу и размишљања како расподелити кућни буџет који салећу све нови и нови издаци.

– Повремено, признајем, преплавила би ме свест о томе да сам, док будем жива, одговорна за три бића. Та мисао ми је притискала груди, кидала дах. Онда би се они насмејали и погледали ме. Тада би ме облило блаженство, бриге би намах нестале – поверава нам ова енергична жена. Каже, није никакав нерешив проблем дојити све три бебице одједном. Природа је удесила да и то буде потаман.

– Једно сам држала у левој руци, друго у десној, а муж би треће положио на кревет. На јастуче би наслонио цуцлу, па би беба сама, рефлексно, придржавала флашицу и сисала млеко. А и купали смо их као на траци, муж једно по једно покваси тушем, па ми их дода, а ја их повијам – објашњава Драгица.

Живот у трострукој срећи, троструким пеленама, цуцлама и кревецима, рођенданским и другим прославама и потоњим школским лекцијама у њиховом дому у Железнику узбудљив је и оплемењен љубављу и маштом, каже она.

– Када бих се вратила у оне године и могла да бирам, пожелела бих да све опет буде исто. То што нисам жалила да дам целу себе и да заборавим на одморе и остале угодности, добрим ми се вратило. Тијана, Анђелка и Лазар стасали су у три вредна и одговорна студента. Само да буду здрави, паметни и честити људи, као и до сада, и ја ћу за себе рећи да сам срећна жена – закључује Драгица.

Да је блаженство што дарују деца извор снаге која помаже да се преброди сваки проблем сматра и Александра Јолић, мајка четворо деце, тачније – два пара близанаца.   

– Понекад себе ухватим да се запитам како је то подизати тројке. Рачунам, за двоје имам две руке, али шта са трећим… Зато потпуно разумем љубопитљиве погледе којима нас пролазници прате када изађемо у шетњу. Као да их чујем да кажу: како јој успева да се „избори” са двоје деце одједном? И то два пута – са осмехом прича Александра.

Иако су њене баке са очеве и мајчине стране рађале близанце, каже да није ни помишљала да ће пре 12 година, у јуну, са супругом Новаком у своју кућу на Смедеревском путу уносити двострука колица и два кревеца, за Ђорђа и Луку. Пет година касније, истог месеца, прича се поновила, а беби опрему су наследиле – Тамара и Јована.

– Дечаци иду у исти разред, али не седе у истој клупи. Разместили су их јер је Ђорђе преписивао од Луке. Тамара и Јована су нераздвојни тандем, често прве започну чарке, задиркују браћу, па у таквим ситуацијама морам да изигравам судију. А по потреби наступам и у улози наставнице историје, математике, ликовног, музичког... Сваки дан ми је до последњег минута испуњен, осим тога, запослена сам у пошти, па после сати проведених за шалтером, дођем кући на цртање, решавање задатака, рецитовање, поспремање стана, кување. Устајем у пет ујутро, спремим доручак и ручак, збринем децу, одем на посао и тако укруг. И када ми у тренутку свега буде преко главе, погледам их онако штркљасте и сетим се како су некада њихове главице могле да ми стану на длан. И снага надође, опет могу све, колико год пута треба – прича поносна тридесетдвогодишња мама, додајући да четири године није честито ишла на одмор, вазда су потребе деце биле у првом плану.

– Новац је небитан, у њему не лежи срећа. Јесте да нисмо имали баш за „памперс” пелене, али нам ништа не фали. Живи смо, здрави и задовољни – осмехује се Александра и признаје да повремено размишља да на свет донесе још један живот. А можда и два, одједном.  

Љ. Перовић