Средином деведесетих, када су многи Београђани паковали кофере и с престоничког асфалта мигрирали на плочнике Чикага, Ванкувера или Сиднеја, вирус бекства није мимоишао ни Радослава Петровића. И тако је овај тада тридесетчетворогодишњак дорћолску калдрму заменио – врчинском ораницом. Нису га толико гушиле санкције и економска криза, колико градска врева и „напоран комшилук”. Из Симине улице отишао је на обод престонице, тамо купио плац и трајно се настанио. А онда му је пријатељ донео енглеску ружу која га је опчинила мирисом и изгледом. Личила му је, каже, на божур са много латица. Почео је да гаји ово цвеће, с намером да оформи властиту колекцију.

Петнаестак година касније, Петровић (50) је светски признат узгајивач ружа. Њих више од 2.000 врста шепури се у башти површине 15 ари и ружичњаку у настајању, великом готово читав хектар.

За време хортикултурне транзиције од хобисте до професионалца, Врчинац са Дорћола склопио је познанства са стручњацима широм света, од Британије, преко Јапана до Новог Зеланда.

Јуче је имао дан „луфта” између делегације норвешке резиденције, која га је посетила дан раније, и доласка супруге британског амбасадора, најављене за данас. Док екипу „Политике” служи соком од латица „кримсон глори” руже, објашњава због чега је пут до звезда у његовом случају био трновит – дословце.

– Када сам решио да их гајим, „прекопао” сам Интернет тражећи контакт адресе енглеских узгајивача, да бих од њих купио саднице. Упоредо са пелцерима, набављао сам и литературу. Збирка је расла, као и моје знање, па сам 2001. почео да продајем цвеће заинтересованим купцима из иностранства – прича Петровић.

Сајт који је направио у то доба био му је једино маркетиншко средство, а контакти стечени „напољу” –улазница за инострано тржиште. Временом, његово име увршћено је у светске алманахе узгајивача, постао је члан британског Краљевског националног ружиног удружења, а основао је и српски пандан те организације.

За физичке послове – окопавање, прскање, орање – ангажује сезонце, а има и сталног сарадника, уз чију помоћ настаје ружичњак површине нешто мање од хектара. Док нас води кроз леје, назиремо темеље будућих мирисних тунела које ће формирати јапанске, кинеске, шкотске руже... Као каква „телесна гарда”, леје ће ограђивати засади дивљих врста ових цветова, попут оне са Хималаја.

– Осим енглеских, постоје још две групе ружа: античке и модерне. У ове прве спадају све које се у свету гаје дуже од века. Друге су хибриди, то су оне које се махом купују у цвећарама. Прављене су за држање у вазама и углавном немају мирис – каже Петровић.

Да гајење цвећа може донети и баснословни профит, Радослав поткрепљује причом о узгајивачу Дејвиду Остину, који је укрстио енглеску и модерну ружу и добио цвет јаркоцрвене боје. Годишње прода чак четири милиона тих цветова. А сваки кошта по 15 евра. Обашка – новац који добија продајомлиценце.

– Ево, ја сам обавезан да му дајем евро од сваке његове руже коју засадим, макар и да је не продам. Својевремено је узгајивач из унутрашњости покушао да то цвеће гаји без плаћања „ауторских права”. Окачио је слике на Интернет и Остинови агенти су га нашли и послали свог човека у то место у Србији. Тамо је узгајивачу речено да не могу да гатуже јер наша земља није у Европској унији, али су му ставили до знања да га прате. Потом су Остинови људи открили да „илегалне” руже из српске провинције купују Руси. Пронашли су тамошње купце и понудили им ексклузивно право да исто цвеће купују од Остина. Тако су сломили нашег узгајивача – образлаже Петровић сопствену тезу да је Остиново предузеће, по упорности у борби против „пиратерије”, пандан „Мајкрософту” у компјутерској индустрији.

Али, истина је и да Гејтсова империја не покрива читав свет, па тако и Петровићеве руже налазе пут до тржишта Француске, Немачке, Аустрије, па и Енглеске. Иако на Острву јагма за његовим цвећем неће изазвати нови „Рат ружа”, извесно је да оне нашем саговорнику цветају.

У сваком смислу.

Димитрије Буквић

-----------------------------------------------------------

Баштина Наполеонове Жозефине

Ружа је све до 16. века била дивљи цвет. Тек у потоњим столећима ствари се мењају.

– Велику улогу у томе одиграла је Наполеонова жена Жозефина. Она је свог супруга терала да са похода по Европи доноси руже и направила је велику колекцију у Малмезону, поред Париза. Та збирка данас не садржи ни 30 одсто онога што је она посадила – наводи Петровић.

Али, ружа каквих више нема у Малмезону, има у – Врчину. И многих других раритета, као што су три сорте назване по краљу Александру Првом, краљици Марији и краљу Петру Другом. Њих је, у славу поменутих владара, тридесетих година 20. века створио Чех др Густав Брада (1883–1937), заљубљеник у хортикултуру, који се сматра „оцем” десетина сорти ружа.

-----------------------------------------------------------

Стабло са 80.000 цветова

Већина врста ружа добила је име по знаменитим личностима, али није увек тако, о чему сведоче цветни „докази” у Петровићевом дворишту: британска сорта „евелин”, од које се праве парфеми, „казанлик” по којој је чувена Долина ружа у Бугарској, зелена „виридифлора”, специфична по томе што се спољне латице, оне које се повлаче како се пупољак расцветава, крију и унутар цвета... Ту је и пузајућа ружа која је толико ижџигљала да је обгрлила оближњи цер до пола стабла.

– Ова сорта може да достигне и до 40 метара висине при чему једна биљка понесе и до 80.000 цветова – усхићено говори Петровић.