„Најбољи даса после Елвиса Прислија”, рекли су енглески хипици за Јована Буља док су га посматрали како 1970. године регулише саобраћај у лондонском Оксфорд стриту. Асоцијација је била на месту јер Буљ не само да је био наочит, него je и плесао вешто као краљ рокенрола, једино што су његови покрети више личили на балетске пируете и, уместо куковима, њихао је рукама. Чак му је и униформа – потпуно бела од ципела преко рукавица до „тропског” шлема, с нацифраним гајтаном за пиштаљку и златним ширитима и дугметима – била китњаста готово као одора у којој је Присли забављао публику у луксузним хотелима Лас Вегаса. Буљ је наступао на много скромнијим местима – раскрсницама на Славији, Зеленом венцу, код Трга Републике и „Лондона”, одакле је на врхунцу југословенске славе позван да прикаже таленат и у „правој” престоници Енглеске. Био је, како би рекли шоу бизнис менаџери, „гостујућа атракција” и у другим европским метрополама, али га је највише љубави обасипало на улицама Београда, које је „рашчишћавао” десетак година. Бродвеј је имао „певајућег детектива”, ми смо имали „саобраћајца који плеше”. До прекјуче, када је Јован Буљ преминуо у седамдесет другој години.

Његов отац Ђурађ, који је подигао устанак у Лици, где је Јован и рођен, породицу је у „осмој офанзиви” превео у Војводину. Син му је завршио Полицијску школу у Сарајеву, показујући се као добар омладинац и помагањем у изградњи првог југословенског аутопута. Тада није помишљао да ће на друму направити каријеру. Тек што је одслужио војску као гардист у Београду, вратио се у главни град, где је примљен у Савезни секретаријат унутрашњих послова и био ангажован у обезбеђењу. Седам година је чувао најважније зграде и људе: СУП, СИВ и ЦК, Кочу Поповића, Вељка Влаховића, Александра Ранковића и Тита, који ће га касније звати као госта на пријеме. После Лекиног пада, када су му многе колеге пензионисане, Буљ је питао да га преместе у саобраћајце. Рекли су му да је превише низак, али су на његово наваљивање попустили.

У то доба Буљ је већ имао искуства као глумац у новобеоградском аматерском позоришту, с којим је путовао по земљи. Касније је објаснио да је саобраћајац желео да постане јер му се допадало да буде „лепа појава, са шапком и белим рукавицама”. И његова супруга Ева за „Политику” каже да је увек волео да буде глумац. Није истина, објашњава она, да је икада похађао балетски течај. Грациозни покрети су му били урођени а позориште је прво место где је могао да се искаже.

Чим се нашао на улици, на Теразијама, постао је представа за себе. Деловао је као да је разрадио кореографију, мада му је, тврдио је, сваки гест навирао спонтано. Страна телевизија је снимак његовог наступа синхронизовала са Моцартовом музиком. Као Траволта у дискотеци, није морао никоме да прилази. Било је довољно да „заплеше” сам и девојке су преко улице притрчавале да поделе игру с њим или барем да се сликају.

Осим у Лондон, звали су га и у Рим, Милано, Берн, Цирих, Париз, Русију, да се не спомињу летња гостовања у градовима дуж Јадрана. На светском првенству у грациозном регулисању саобраћаја освојио је треће место, али је овде остао први и јединствен до 1980. године, када је превремено послат у пензију. Рекли су му да је више глумац него саобраћајац и упутили га да прати возове. Кад је напустио државну службу, помагао је супрузи у трафици да би потом чувао паркинг на Савском кеју. И тамо је задржао необичне кретње и љубазно се јављао сваком пролазнику.

Појавио се када је Београд подражавао „весели Лондон”. Бели саобраћајац, разигран и кокетан, био је савршен одраз „белог маршала” и режима који се приказивао жовијалним и напредним као његов први човек. Десетак година касније, када су Тито и систем били пред крајем, Славију је напао „бели фантом”, порше који је за нос вукао немоћне полицајце и ругао се режиму. Бели саобраћајац и „бели фантом” никад се нису срели а, коинциденцијом, Буљ је ускоро пензионисан. Дошло је ново доба, у које се није уклапао.

Још тада, данас и више, већина саобраћајаца је, за разлику од Буља, била немарна, док су возачи и онда били некултурни. Буљ их није кажњавао јер је веровао у лепу реч. Његове колеге нису примењивале ни лепу реч ни казне пошто их није било брига, као ни данас. Ни он не би био од помоћи у данашњем густом саобраћају јер полицајац више нема времена да забавља публику. Зато ће Буљ остати највећи „уметник” београдских раскрсница.

В. Вукасовић