Nova godina je najmasovnija, možda i najviše iščekivana žurka, ali odavno je i najpredvidljivija. U ponoć vas zaskoče trubači i Mrazice od 19 leta, pre toga pijete, posle toga se opijate, u zoru se smrzavate na ulici vrebajući taksi u kojem sva sedišta nisu već zauzeta, pokušavajući da izbegnete da vam vatromet petardi izbije oko. Rano popodne, kada prođu bunovnost i mamurluk, i dalje ne možete da se setite da se prošle noći desilo išta vredno pamćenja i prepričavanja. Jedino iznenađenje koji bi se moglo dogoditi jeste da se pojavi pravi Deda Mraz, za šta su šanse slabe sem ako imate manje od tri godine i oca raspoloženog da se blesavi za zabavu deteta.

Nekada nije bilo tako. Ako ste ponoć 31. decembra dočekali u Skadarliji, imali ste o čemu da pričate cele godine, seća se Dragan Dragić, koji je već 38 godina kelner u najčuvenijem boemskom kvartu Beograda. Skadarlija se već tada iz stecišta siromašnih umetnika i veselih raspikuća pretvorila u niz ekskluzivnih lokala u koje više nije imalo smisla dolaziti praznog džepa. Sakupljanje para za doček na tom mestu, ipak, značilo je više nego kada danas uspete da se provučete u preskupi klub. Skadarlija je i dalje sačuvala romantični oreol, kao vaskrsla legenda, koja nije izgubila moć ni nad onima koji su mogli sebi da priušte da budu stalni gosti. Ni njima nije padalo na pamet da Novu godinu čekaju na bilo kojem drugom mestu jer su bili zaljubljeni u Skadarliju, ali su time i poručivali ljudima da su uspeli u životu, utisak je Dragićev, koji je u međuvremenu postao upravnik sale u „Tri šešira”, gde je proveo poslednje 32 godine.

– Bila su to srećnija vremena, kada je zemlja još napredovala. Imali smo čemu da se radujemo, ne samo dočeku nego svim predstojećim danima. Kao i danas, goste su pred ulazom u restoran čekali rasplamsala vatrica, vruća rakija i muzika na ulici. Kada uđu, nema mnogo oklevanja i postepenog ulaženja u raspoloženje, niti moramo, kao u ostalim lokalima, da izmišljamo specijalne trikove da bismo ih razbudili. Sama atmosfera Skadarlije je uvek bila dovoljna za provod. Posle prvog pića svi su na nogama – priča Dragić.

Najveseliji doček, po njegovoj oceni, desio se negde u ta srećnija vremena, ne seća se više koje godine. Te noći kolo je iz „Ima dana” pokuljalo napolje i pošlo dalje niz kaldrmu dok su mu se priključivali gosti iz drugih kafana i restorana, sve do „Tri šešira”. Noć nije bila ledena i umor ih nije savladao pa se kolo vilo na otvorenom do pred zoru.

Tako bezbrižno bilo je Dragićevih prvih 20 godina u Skadarliji. Kasnije su se vremena promenila. Redovni gosti su počeli da izostaju. Kada bi se opet pojavili, objašnjavali su da su bili na putu ili veoma zauzeti, ali iskusno oko ugostitelja, dobrog primenjenog psihologa, otkrivalo je istinu. Više nije bilo novca za izlaske, čak ni za mesto jedinstveno poput Skadarlije. Ljudi su se odricali svega osim najneophodnijeg.

– Zadovoljstvo mi je kada mogu među prvima da čestitam Novu godinu stalnim gostima, sa kojima sam se tokom godina i sprijateljio. Ovde su sklopljena mnoga drugarstva koja su istrajala. Sto do stola, vesela atmosfera, ljudi se lako zbliže i postanu prijatelji. Zato je tužno kada vidim da neki od njih neće biti ovde za Novu godinu – kaže Dragić.

Umesto starih gostiju, pristigle su nove generacije, ali među njima ima i onih koji se nisu naučili skadarlijskim starovremenim manirima. Mladi skorojevići ponekad pređu granicu gospodskog držanja.

– Ima takvih koji misle da muzika treba cele noći da svira samo njima. Ponašanje kulturnijih posetilaca ih ne pokoleba sve dok im ne priđem i upozorim ih da, ako žele da više slušaju naše muzičare, treba da dolaze češće, ne samo da upadnu ovde na jedno veče – strogo govori Dragić.

Bez obzira na to, on i dalje uživa u novogodišnjim noćima koje se za njega nisu pretvorile u otaljavanje posla. Jedino mu je žao što na dočeku nema gostiju iz inostranstva, kojima tih dana Beograd obiluje. Čuveni pisci iz Hrvatske i Slovenije postali su deo istorije Skadarlije ravnopravno srpskim umetnicima, ali njihovi potomci navraćaju pre i posle Nove godine samo da se najedu.

– Jeste da je ovo mesto središte boema, ali nikada se nije pilo na ulici kao što mladi danas rade. Umesto da dođu ovde, oni ostaju na ulici cele noći i potežu pivo iz limenki. Malo je danas gospode koja su učinila Skadarliju velikom – rezignirano kaže Dragić.