Славкини пилићи

Близанчићи женине најмлађе тетке, птићи наши мили Нешко и Рада, пред почетак студија искочили из шумадијског гнезда, неколико пута облетели разгранато породично стабло и од толике крошње слетели баш на нашу гранчицу, у наш дом. Неће ни код кога другог од рођака да одседну у Београду! Свиђа им се, кажу, што смо тако „позитивно откачени”! Како сам се обрадовао њиховој описној оцени! Погодили су! Ја сам увек „позитивно откачен”. Жена тако-тако.

– Славкиним клинцима под хитно да нађеш стан. Много нас је задужила... Шта колуташ очима! Не сећаш се да си за време санкција јео подмладак из њеног кокошињца? – пресекла ме негативним струјањима у мудровању о узрочно-последичним нитима у замршеном фамилијарном клупку.

Јео сам, не поричем. Тачније, у једном од многих драматичних државотворних момената у којима смо остали без кинте оглодао сам два теткина једва ухваћена, жилава дворишна „граорчета”. А рачун, после толико година, стиже као да сам смазао митске паунове из запреге богиње Хере! Ма, Американци су сто посто у праву: нема бесплатног ручка! Ни пиленцета за „џ”. Неко мора да плати цех. То што је кљуцало, прпосало се по авлији, квоцало под Букуљом...

– Жено божија, на тавану више нема места! Голубови су се размножили преко сваке мере, а Раша и Нена никако да заврше специјализацију и коначно се врате у Врање...

– Уопште ме не занима. Кад има места за сина твог „класића” из војске и његову колегиницу, има и за моју својту! Док им не нађеш нешто, Славкини пилићи нека спавају на нашем „французу”, а ти и ја ћемо на поду! – устремила се драга на мене. Што је негативнааа!

Главу дајем, „француза” не дајем! Кичма ми је ионако у расулу, још ми само фали мучење на ламинату. Дохватио сам огласе. Покушавајући да Раши и Нени пронађем пристојан смештај – сув, окречен, намештен стан, бар на високом приземљу, са купатилом, кухињицом, једном линијом до центра и киријом око 200 евра месечно – већ сам све бројеве телефона испрецртавао розе маркером и извртео више пута. Ништа! Таква „гајба” у овом граду не постоји. Можда и постоји, али агенције је не нуде. Због тога, будући ортопеди гугучу већ трећи месец под мојим кровом.

Кренуо сам у офанзиву и за Славкине птиће. Можда ћу имати више среће.

Разлетесмо се. Они би у центар, да им све буде близу. Навикли на варош. Размажене клинџосере. Код Бајлонијеве пијаце издају се „станови” у гаражама испред новосаграђене зграде. Светлост улази само на врата где би иначе улазио аутомобил. У углу те „собе” је мини лавабо, ве-це шоља, плински решо, а на средини сточић, две столице, фотеља на развлачење. Цена – ситница! Сто педесет еврића, шест месеци унапред!

На Вождовцу наивчине чека гомила „комфорних” шупа за стотку, са пољским клозетом уз тарабу. На Врачару мемљиви, испуцали, приземни собичак окружен с неколико истих и заједничком чесмом у дворишту кошта чак 120. Ко би желео у гарсоњеру на Карабурми, морао би да се испрси и 250 еврића! У Малом Мокром Лугу је упола јефтиније, али зато је лети прашњаво, а зими блатњаво. У блоковима преко Саве немају шта да траже. Тамо под киријом спавају искључиво богаташи. Бањица нуди екстра комфор: наплаћује се и поглед на Дедиње. Јајинци су предалеко, а у Раљи почиње шумадијски крај из којег су деца управо и дошла...

Голубови су се померили за по греду. Мицнуше се и Раша и Нена за по даску. Славкини пилићи Нешко и Рада сместише се на њихово место, испод кровног прозорчета. Лепо их је тетка васпитала. Нипошто нису хтели да истерају нас домаћине из кревета. Фина дечица. Ко је рекао да су размажене клинџосере!

Гризе ме савест. Не могу да заспим. Грозничаво тражим стан. Два комада. Будим пријатеље, зовем познанике, молим комшије... Нема ништа чисто, осунчано, с нормалним газдом и без облапорног посредника, за паре примерене џепу студената. Зна ли неко да лисе нешто тако овде уопште и може наћи?

Дарко Калезић