Meni

Beograd

Tašneri i šeširdžije nekad „carevi”, a danas...

Godišnje se ugasi 10 do 15 odsto trgovinskih i ugostiteljskih radnji, a zanatskih dvostruko više. – Zanatlija ne može da zaradi za sebe, a kamoli za državu

Šeširdžija Goran Milošević kaže da dobro živi od veštine svojih ruku (Foto Dragan Jevremović)

Domaći ratluci, orasnice i svilene bombone u Beogradu se mogu probati samo u jednoj radnji. Ručno ih mese majstori Živorad i Branislav, treća generacija Bosiljčića – bombondžija. U mirisnoj manufakturi tradicionalnih slatkiša u Ulici Gavrila Principa čuvaju porodični zanat koji je 1936. godine započeo njihov deda. Od bombona, kažu, dobro žive, ne žale se, ali naglašavaju da u srpskoj prestonici izumiru stari zanati.

– Po dedinom receptu pravimo ratluk. On je imao dve, a mi 15 vrsta. Deda je mesio ručno, a mi koristimo mašine. Kvalitet je isti. Ratluk najviše kupuju za slave. Tada dnevno ode i do 100 kilograma – objasnio je bombondžija Živorad.

Vunovlačari, jorgandžije, sajdžije, šeširdžije, kujundžije, sarači, opančari, terzije, tkači, sodadžije... sveli su se, uglavnom, na prošlost.Zvanična statistika iz 2009. godine kaže da je pre tri godine u Beogradu bilo 2.400 zanatskih radnji, ali u taj broj spadaju i ovovremenske usluge poput pedikira, frizera...Dragoljub Rajić iz Unije poslodavaca Srbije tvrdi da nema preciznihpodataka o broju dućana i smatra da je u poslednje dve godine oko 30 odsto radnji zatvoreno.

– Godišnje se ugasi 10 do 15 odsto trgovinskih i ugostiteljskih radnji, a zanatskih sigurno dvostruko više. Na pet zatvorenih otvori se jedan dućan–kaže Rajić.

I Miloš Došen iz Privredne komore Beograda smatra da stari zanati nestaju sa smrću majstora jer se u državi niko ozbiljno ne bavi ovim vidom tradicije. Isti uslovi poslovanja važe za velike i male igrače na tržištu i to je najveći problem,smatra Došen.

– Zanatlija ne može da zaradi za sebe,a kamoli za državu. Za poreze i doprinose, lokalne i komunalne takse on godišnje mora da izdvoji najmanje 2.000 do 3.000 evra, a ukupni prihodi mu nisu veći od10.000 evra. Zato je važno da postoji razlika u tretmanu malih i velikih.Da bi se podržalo zanatstvo bilo bi dobro uzeti mustru od razvijenogsveta – ukinuti mu sve poreske namete dok se ne vidida li mogu opstati na tržištu –objašnjava Došen.

U prestonici je sertifikovano 50 starih zanata. Zanatska komora Nemačke ima 170 zanatskih zanimanja i jedna je od najstarijih i najrazvijenijih u Evropi.Ključ opstanka zanatlija u toj državi, ali i Austriji, Češkojje što država kroz različite olakšice o njima vodi računa, kaže Rajić.

– Razvojnebanke u Nemačkoj daju povoljne kredite. Garantni fondovi pomažu zanatlijama koji ne mogu da se zaduže kod komercijalnih banaka.Nemačke zanatlije iz različitih gradova se udružuju i prave isti proizvod za potrebe industrije, a ne samo za prodaju– kaže Rajić.

Siva ekonomija domaćoj ručnoj unikatnoj izradi takođe ne ide naruku. Došen to slikovito opisuje.

– Isplati li se obućaru da otvori radnjukada ispred njegovih vrata stojitezgasa neoporezovanomrobom iz Kine. Ili frizeru,kada njegove kolege idu po kućama i šišaju za 150 dinara –ističe Došen.

To potvrđuje i tašner Svetislav Nestorov iz Balkanske 9. Odavno je, kaže, prestao ručno da izrađuje torbe. Sada ih samo prepravlja.

– Napravio sam tašni da njima popločam autoput Beograd – Zagreb, ali za njih mušterija nema. Popravljam torbu koja je kod preprodavaca koštala 700 „kinti”. Da sam je pravio, ne bi bila ispod 2.500 dinara. Nekad su mi Beograđani na prepravku donosili kvalitetne komade koji su ih koštali oko 30.000, a danas je sve više bofl robe. Ma ni ona više nije jeftina i kod Kineza dobru tašnu žene plate 3.000 dinara, rajsferšlus brže propadne pa onda dođu kod mene da im ga zamenim za 500 dinara – objašnjava Nestorov.

Treći razlog izumiranja starih zanata je nezainteresovanost mladih da se školuju čak ni za tesare, zidare, a kamoli da kao šegrti usvajaju veštine popravljanja satova, kišobrana... Živorad Bosiljčić bio je primoran da izuči za poslastičara jer je poslednja škola za bombondžiju zatvorena 1983. godine.  

– U Nemačkoj i Austriji deca koja pohađaju gimnaziju ili ekonomsku školu paralelno završavaju i zanat. Država tako smanjuje nezaposlenost. U slučaju da mladi ne pronađuposao u struci,ili dok gatraže,mogu da zarađuju na taj način – ističe Rajić. 

Bombondžija Bosiljčić, kao i šeširdžija Goran Milošević iz Balkanske ulice, među malobrojnim su majstorima koji kažu da dobro žive od veštine svojih ruku. Većina poput tašnera Nestorova priseća se vremena kada su živeli kao carevi, a danas ih mori misao o stavljanju katanca na dućan.

– Osamdesetih godina je vladala pomama za „sebastijan” torbama. U tadašnjem Bulevaru revolucije šio sam i prodavao i po 150 „originalnih kopija” dnevno. Išle su ko alva. Nismo znali šta ćemo od para. Tada sam od mesečne zarade kupio regal, krevet, televizor u boji, pušio luksuzne cigarete i ceo mesec dobro živeo. Sada sam spao na domaći duvan, spavam u starom krevetu i jedva preživljavam – iskren je Nestorov. 

--------------------------------------------------------------------------

Tkanje, vez, narodne nošnje

Prema pravilniku o određivanju poslova koji se smatraju umetničkim i starim zanatima, domaćomradinošću smatraju se pletenje, tkanje, štrikanje,heklanje, vezraznihtekstilnihproizvoda, izradasuvenira,narodnihnošnji, predmetasanarodnimvezom, crepuljaikorita iizradaproizvodadrvnegalanterije (vretena, presliceislično).

--------------------------------------------------------------------------

Katalog, prodavnica, izložba i tačka

Ministarstvo trgovine i usluga i Etnografski muzej pre dve godine osmislili su projekat očuvanja i unapređenja starih zanata.Napravljen je katalog starih zanata, otvorena prodavnica i organizovano nekoliko izložbi. Na tome se stalo.

– Za ovu godinu bila su obezbeđena sredstva u budžetu i planirana su za sledeću, ali usled reorganizacije ministarstava poljoprivreda je proglašena prioritetom. Ništa značajno ove godine nismo postigli. Sledeće bi trebalo da napravimo klaster starih zanata – objašnjava Željko Stojanović, vođa projekta pri Ministarstvu poljoprivrede, trgovine, vodoprivrede i šumarstva.

Dragana Jokić-Stamenković – Daliborka Mučibabić
objavljeno: 04.12.2011.

Poslednji komentari

Bora Sladokusac | 05/12/2011 15:19

Nema vise ni dobrih poslasticara, kod Liona sam nedavno kupio u poslasticarnici iz izloga Dobos tortu, preliv je bio tako tvrd da bi se morao seci testerom.

Sonja A | 06/12/2011 12:43

Pametni Nemci! Uvek me oduševe! Ne samo da se izučavanjem zanata u gimnazijama i ekonomskim školama rešava problem nezaposlenosti, već su koristi višestruke. Ne kaže se džabe u našem narodu da "Zanat zlata vredi".

Beogradjanin Schwabenländle | 10/12/2011 20:51

@ Sonja A, Vi gospodjo niste dobro obavesteni.U Nemackoj postoji paraleno obrazovanje, to je za mlade koji se odluce da izuce neki zanat, bilo koji, od frizera do automehanicara ili slicno. Oni osim ucenja poterbnog za zanat idu u srednju skolu i uce sve predmete potrebne i za zanat i za zivot. Posle zavrsteka skole polazu ispit a kasnije mogu da se prijave i za majstorki ispit koji je potreban ukoliko zele da otvore samostalnau zanatsku radnju. Istine radi to nije potrebno za sve zanate. Ta diploma moze biti u nekim zanatima i prilicno skupa, do 20.000 €vra. Ispiti su rigorozni narocito u strukama koje barataju sa gasom, el. strujom.

Za Vaš uređaj postoji Andorid aplikacija, želite li da je instalirate?

Instaliraj Kasnije