„Чим зазвони за почетак великог одмора, одемо у оближњи дисконт и на брзака стучемо једно-два пива. Радњицу у којој набављамо алкохол зовемо ,пит стоп’. Следећа већа пауза је десет минута предаха између петог и шестог часа. Тада идемо на још једно пиће. После наставе, одлазимо у биртију на ракијицу и још неко пивце. Фора је да се запијеш у току дана, па да се оладиш до увече да маторци не провале, да ти не позли, а и да ујутру опет можеш у школу. Деси се и да ноћу неки наставе да пију, па се двапут нациркају за дан. Цугамо ко да нас плаћају.”

Да их не изговара средњошколац него неки времешни „ћошкарош” који од јутра до сутра „виси” по парковима и бирцузима, наведене речи можда не би биле толико забрињавајуће. Изјаву треба приписати Владимиру П. (17), ученику угледне престоничке гимназије. Да је једини, било би сјајно. Али није. Напротив. Слични „Владимири”, ђаци који „пију као да су плаћени”, седе у клупама средњих, али и основних школа широм престонице. Да видимо шта овај „наш”, у необавезном разговору са репортерима „Политике” на аутобуској станици на Звездари, има да дода.

– Са нама су у екипи и девојке. Бар једна или две. И успешно „прате” мушкарце. Пијемо и викендом, кад нема школе па изађемо у град. Кад имамо више кинте, „забодемо” се у кафански ћошак и циркамо „точено”. Чешће пара немамо на претек, а друштва не мањка па се дружимо у парку у крају, или у неком школском дворишту, наравно уз „дволитре”. А и „сто посто пиво” јефтиније је од „сто посто” сокова, а газирани нису здрави – шаљиво наводи он, али без шале каже да су га „већ неколико пута носили кући”.

На врху неславне листе ђачких алкохолних разбибрига убедљиво прво место држи пиво. Тргне се и понека жестина, најчешће из „унучића” доступних на свим трафикама. А трафике постоје, наравно, код сваке школе – стратешки непроцењиво значајног места за „мале привреднике” који тргују, између осталог, пићем и цигаретама.

Видно истакнуто обавештење „забрањена продаја алкохолних пића малолетницима” има улогу попут миришљаве јелке у таксију – не функционише, али оставља привид да је све у реду. Намеће се питање: коме је од око 900 000 посетилаца лична карта била „улазница” за недавно одржан београдски фестивал пива? Или – који конобар пита госте за године служећи жестину с ледом и популарне коктеле егзотичних назива? А данас се под слојевима шминке тешко може разазнати да ли гошћа за шанком има 15, или 25 година. Клинцима са 15 расту бркови па није тешко да обману угоститеље и неометано, „као прави”, лочу.

Келнери и продавци пића не би смели да сметну са ума податке Института за ментално здравље који показују да више од 45 одсто деце од 13 до 17 година ужива у алкохолу. Али и да је мртва трка коме се више „отвара дизна” – дечацима или девојчицама. Однос је 52:48 „у корист” млађарије мушког пола. Утврђено је да седам од десет малолетника редовно „цирка”. У просеку три пута месечно опија се десет одсто дечурлије млађе од 18 година.

Ко је за то крив? Да заузму „оптуженичку” клупу прво ће бити прозвани чланови породице. Многа деца тврде да су алкохол први пут пробала уз одобрење родитеља, наздрављајући на неком фамилијарном слављу. Нема ту ничег необичног ни запањујућег ако се не знају резултати студије Института за јавно здравље „Др Милан Јовановић Батут” која је обухватила 6553 ученика првог разреда средње школе. Стручњаци су израчунали да је сваки пети дечак пробао пиво (попио најмање једну криглу, конзерву, флашу) са девет или мање година. До тринаесте, 8,4 одсто ученика успело је да се „одузме” попут искусних испичутура. Забава уз чашу вина и жестоког пића школарцима није страна од 14. рођендана, а тада још нису завршили основну школу.

– У овој земљи не постоји родитељ који свог „клинца” није слао да му купи пиће. Како онда да у продавницама не дају алкохол млађима од 18 година? Па ми смо главна клијентела. Неометано купујем пиво, вињак, „смедеревку” и киселу за шприцер – прича Владимир П.

У потпириваче алкохолизма међу децом психолози убрајају родитеље, али и филмске и телевизијске јунаке који чаше вискија, шампањца, вина... не испуштају из руку, а деца опонашају одрасле. Део одговорности приписују спотовима који у пивопијама буде такмичарски дух, праве од њих лавове, „рогоње”, навијаче – без речи о штетности прекомерног конзумирања. И не поричу да злоупотреба алкохола више цвета у школском и вршњачком него у породичном окружењу. Показало се да су екскурзије најплодније тло за опијање малолетника, и да наставници то не могу да спрече.

Садашњи осмаци једне престоничке школе дводневни боравак у хотелу на Тари лане памте по пијанству вршњакиње. Она га се углавном не сећа због „прекида филма”.

Разредна је проверавала да ли су седмаци унели алкохол у собе и конфисковала је флаше. Да јој не би одузела вотку, девојчица је са литарском флашом побегла у купатило. Није јој пало на памет да пиће проспе. Искапила га је у цугу. Епилог „домишљатости” седмакиње: позлило јој је, почела је да се гуши у сопственој повраћки, изгубила је свест, завршила на реанимацији у болници у Бајиној Башти. Лекари су бдели над њом док је сатима, „мортус пијана”, лежала у бесвесном стању. Сутрадан, на згражавање наставника, „подвиг” девојчице био је хит, угледан узор за вршњаке.

Ето показатеља да ће попис „осумњичених” узрока алкохолизма међу школарцима, које умне главе најчешће наводе, употпунити жеља тинејџера да постану „важни” у друштву, знатижеља којој су адолесценти склони, тежња да се залече емотивни сломови и проблеми, смањење напетости и нервозе... И тако ће наука увек изнова понављати ова открића.

А млади ће – наздрављати.

Миленија Симић-Миладиновић – Димитрије Буквић